Дело

Д Е Л 0 32 нридева, непотпуне речн нлн далеко удал.ене мнсли; напротив, све ,је на своме месту, уметннчки с))е1)ено! Чудновато ,је само, да је он, поред своје тако бујпе фантазије, знао своје мислн са тако снажном логпком да средн, кад пх ,је н у њиховим најиоремећепијим појавама спајала једно за друго копча асоцијације ндеја. . 1еп пример је: 1уда“, та тако једра п снажна рапсоднја, у којој најглавнију улогу игра његова машта, она еластична, увек свежа п пеобуздано храбра машта, о којој сам пева опако поносито, да: -„Тамо где ,ј' божјем свету крај, нов свет машта моја ствара.“ Ризница његове фантазије изгледа да је иепсцрппма и само Хајне може с њиме да се такмачи. Од слика н метафора тако блештавп разум његов, раскошно расипа своју садржипуу сваки поједпни редак његовнх иесама, тако, да бн од тпх слика ма само п једну радосно узео за сиже и основну идеју своје песме какав омањи поета. Узмимо само „Луду“. Ваљда се нигде не не нзражава самосвест његове уметности у толикој мери, као овде. Са плимом његовпх осећаја држе корак његове метафоре, које се једиако дижу са строфе на строфу и бивају све лепше, док се на крају строфе не заврше са најленшом и најбунпјом метафором. А на високом зиду његових страсти, где метафоре већ нису кадре да изразе наједаред буру осећања, рапсодичним нспадом замењује слике н тпме још јаче дражи расположење. А да би песма добила што слободнија н виша нолета, — одбацује сличне сликове: Смирте се! Скпите мп се с врата! У послу сам, журпгп се морам, Бпрам зраке врелог сунца Плетем бич Да ишпбам овај свет. Смејат' ћу се, кад га стане јаук, Ко што се он смеуо, кад сам плак о ја. Ха, ха, ха! Јаук п смејање — то је овај свет, Док год смрт не дође и не впкне: мнр! Да, п ја сам једном умро, Отрова ми даше Баш пз оне чаше, Из које мп впно поппше. Па убпце шта чинпше? Да их нпко не окрпвп,