Дело

70 Д Е Л 0 отуд п слнка) у музнчком комаду. Но, мора се приметити, да се оно, што би се у намењеној уметностн могло потпуно развнтн, јавља само као заметак у другој, туђој уметности. Ако се на пр. хоће да пзрази облик, рецимо да се представи у зампслн утисак пустиње? Сликар даје тај утнсак, пнсац га анализује, а музичар сугерује. А ако је у пнтању идеја, на нр. идеја о Богу? Писац пзносп ту пдеју, музпчар је сугерује, а сликар спмболује. Увек се страст меша са ндејом; због тога је и својствена уметностпма које се служе речима. Но у основн својој она је узбуђење, потрес, удар срца, покрет. Због тога је пак својствена музици. Слика даје узбуђењу само спољно обележје, она само изазнва да се то предпостави; реч ће га оппсати, анализовати, учннпће да се оно схватн; а музика ће му датп покрет, усхпт, жнвље илн спорије таласање; она ће учинити да се оно осети. Слика даје фпзиономнју страсти, реч аиатомију, а музика живу стварност. Уметности дакле продиру једна у другу, иа се у извесном степену и замењују. Бива, чак шта више, да се неки предмет, својствен једној категорији уметности боље исказује уметношћу суседне категорпје. Понека се иДеја боље може изразити мелодијом но фразом, јединство облика боље представитп лепнм стнхом но сликом, или неки осећај више ће дирати, кад је озпачен памрштеним обрвама, но да је изражен тужном мелодијом. Све ово не побија оно раније речеио; оно га иотврђује. Реклн смо, да је предмет, који се једном, њему својственом, уметношћу потпуно лзражава, у позајмљеној уметности само скициран. А неки пут је баш потребно да буде само скициран. Кад нађемо на пр. да су Вергилијево „рег аписа зДепВа 1ипае“ или Виктора Пга „грозота што лебди над тамницама“ достојни кнчице, или да чак и више вреде, због своје збијености, није то због тога, што кад читамо ове стихове имамо жпву и јасну слику, као п кад платно иосматрамо, него зато, што у овом случају и немамо потребе за живим и јасним упечатком, но хоћемо само општу идеју, у којој има дражи и оно што је нејасно. Има, збиља, прилика, кад нам уобразиља више тежи да буде узбуђена, надражена, него ли задовољена. Тражимо одуметника, да нам да непотпуну ствар, не бисмо ли ми пмалп задовољство, да је на свој начнн допуњујемо. Наша уобразиља тада тражи од уметности више да сугерује, него ли да изражава.