Дело

ГТОГОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 115 на њега утицати. Разумеш ли? Целу би ствар узели као очајно хватање дављеника за сламку. А то ја нећу. Стога с-е морам правити да сам добро у седлу. Тужан је такав крај, али сад не смем бити чак ни економан, не смем спустити уравањ својега живљења. Како ме видиш имам брига да се из њих не видим, у осталом ко то боље зна од тебе који ми дајеш потпис. А колико јуче пазарио сам Вибор, чувено имање у Равском само за то да бих бацио прашнну у очи својим повериоцима и противницима. Кажи ми, Бога ти, знаш ли се добро са старпм *3авиловским? — Од скора се знамо. Познали смо се норед младога Завиловскога. — Али си му се допао, јер се он веома диви људима с племићским именом, а који се одају тековини. Знам да је он сам себи пуномоћник, али је све старији и дави га подагра. Ја сам му онако узгред напоменуо што шта, а кад би он тебе запитао, препоручи ме, Бога ти. Знаш, не бих се ја хтео доченати његове касе, и ако би као пуномоћник имао нешто нрихода, него је у главном стало до тога: да се чује само да сам постао иуиомоћником једног таквог милијунара. Да ли је истина да он хоће да оставн младоме у наслеђе иешто од својих пмања у Познањској. — Тако нрича г-ђа Броничова. — То би био доказ да није истина, алн је на свету све могуће. У сваком случају млади ће добити и уза жену што, а он као песник човек слабо се разуме у тим стварима. Могао <5нх п њему послужити и номоћи својим саветима. (НаставиВе се)