Дело

136 Д Е Л 0 он део скелет узео из нознатих и утврђених историјских ^аката, која говоре о Владимиру и Косари. Према ономе, што .је о њима нашао у Дукљаннновој хроници, историјама Љ. Ковачевића и .Б. Јовановнћа п II. Срећковића, створио је он, удубивши се што је највише могао, у жпвот српског парода у другој ноловини X и почетку XI века, један мали историјски ромаи, који се по својим поетским елементнма и.ЗЈедначује готово са историјским романима славнога енглеског писца Валтера Скота. У девет глава, на које је лоделио цело нричање, изнео је он тежње Самуилове: да ујединн све јужпо Словенство V једној моћној словенској држави; напад Самуилов на Зету и Обличку Жупу; Владимирово ронство код Самуила и опасности, које су Самуилу запретиле од Грка; измирење њихово и удаја Косаре за Владимира; њихов савез иротиву Грка; пропаст Самуилова и љегових синова; мучко убијство краља Владимира, и најзад како се је Косара после свега тога закалуђерила и као дувна и сама екончала *иа студеном мрамору гроба Владимирова.“ Несумњива веза, која постоји између нраве историје и лепе књижевносгн, у овом се Сремчеву раду најочитије маниФестовала. Јер тек велика машта и литерарнн начин излагања, удружени са оним, да се тако изразимо, костуром, који ствара историјска наука, могу бар нриблнжно дати живу слику једнога ирошлог историјског периода или каквог знатног догађаја. II ако наш народ не може живети и даље се развијати од традиција и своје „славне нациопалне прошлости“, ипак су и нама сви ти трагови о животу нашега племена у прошлости свима мили па чак и потрсбни као један део насушне духовне хране. II то у толико више кад се они појављују у облику народних прича и песама. „Јер су старе иесме“ — како леио велн Сремац — „слатке као мед и миле као славујево нјевање кад га повјетарац донесе до нас номијешана с мирисом ружиним, у тихим, звјезданим ноћима. А душа наша жељна је ијесме као жедна њнва кише, као цвјетна нољана росе јутарње, као мразпо дрво топлих зрака сунчаних.“ На крају нека ми је допуштено да изјавим, да ми се ова оваква врста књижевнога рада Сремчевог (Велики Жупан Часлав; Владимир Дукљанин) свиђа много више од неких његових тендепциозних приповедака (Лимунација на селу и сличне) из саврсменог живота, у којима он без успеха карикира друге а, можда, са успехом — себе. Ђурђе Јеленић.