Дело

138 Д Е Л 0 XXIV. Чуинћево Годншњице своју студију пз еавремепе грчке књпжевпостп. Износећп разлпку, која се пзмеђу данашњпх грчкпх књпжевппка у језпку налазн п борбу, која се тамо води између старога (паучпог)п повог(пародпог) језпка ппсац летпмпчно прегледа п грчку књижевност XVII. и XVIII. века. Уиоређујући нашу књпжевпост са грчком ппсац каже: „И ако су С'рбп у ириповедцп са својпм Матавуљем. Јанком, Лазаревпћем, Ћппиком. Будпсављевићем, Мпјатовпћем, Милпћевпћем. Адамовом. Сремцем п др. одмакли подалеко пспред Грка. опет мпслп да ће чптаоцп, којп имају укуса за уметност, паћп на том пољу и код Грка по коју орпђпналпу п занпмљпву црту, по којп цветак топле боје н јаког пеобпчног мпрпса, који ће пм се допастп: а песнпцп да ће можда паћп п иопешто поучљиво4*. За тим је Нпколајевић пропратпо целокупну нову и најновију грчку прпповедачку књижевност, истпћућп код сваког писца поред његовпх главних творевипа .још и његове типпчне одлике. И још нешто впше: он је најлепше прпповетке препрпчао збпјено и на једппствено пластичан начин тако да многе од њпх пажљпв српски читалац не бп имао потребе пп да чита у оригиналу, а прп том да буде ипак ирилично упозпат са грчком приповетком. Књпга ова по свему буди тужну успомену на некадањег одугаевљепог професора еветске књпжевностн и нпсца добро познатпх „Листпћа“. Врлнне. којима се одлнкује ова књига. чппе да се она у сласт жа прочптати, мада ју је написао Оветомнр Николајевпћ'. ..Војислав". Гпс. Т. Пророковпћ Невесињац наиисао је псторпјску драму у трн радње, која се зове „Војислав“ плп устанак у Зети 1040. г. (стр. 92; цена Г20 дпп.). Са готово фапатпчкнм одушевљењем, велпкнм родољубљем и — пародпнм десетерцем покушао је нпсац да драматизује овај позпати историјски догађај,... алп је потнупо усиео да нокаже, како не треба писати исторпјске драме п да докаже да је он. и поред све преданости и одушевљења за овај посао, много подобнијп за ма какав другп рад, макар п књнжевнп само не драмскп. Демонски синови. Свћтозар Радовановић, капдпдат богословља, почеоје, како сам обећава, да пише једно велнко дело (фплософско — богословско), које се зове „Васпонска драма“, у којој ће пзнети своје погледе на релпгију и свет у опште. За сада је штампао први део, у коме се борп протпв старпх догмп црквенпх и пзносп погрешке васионскпх сабора. У курпјозном и интересаптном нредговору ппсац богослов пајжучпије се борп цротив предрасуда п догмата „св. нравославне цркве“ као п протпву онпх богослова. којн тврде да за веру ппшта опаснпје нема „од самовољног пстражпвања правог смисла Бпблпје“. За калуђере пеће пп да чује, мада се и сам држи познатога неслободпог иравпла: „Верујем да разумем, а не разумем да верујем!“ Књпжпца ова, која поси и слпку доброга. благородпог и незатуцаног Досптеја (њему је и посвећена), п ако пма безброј цптата, пма у себн печега пнтересантпог, уираво „револуцпопарног“. И то у два разлпчпта смпсла: борн се протпву застарелих догми и у исто време за поновно ожпвљаван.е старога ћ. Цепа је овој књижици 1 дин. а пма 68 стр. У Инзбруку су издањем А. Кдлингера (1905.) угледале света „Босанске иародне ирнповетке“ (Вовшвсће УоИсзтагсћеп). Издање је прпредпла