Дело

НА БОЖЈИ ПУТ (Наставак) IV Хајдука од лупежа треба разликовати као лава од мајмупа или сокола од лиспце. То-су сасвим два различита појава. Хајдук је прави јунак, витез у потпуном смнслу те ријечп; а лупеж је само лопужа, положара н у највише случајева илашљивац. Хајдук се заноси неким узвишенијим идеалима, за које је вазда готов поштено своју главу положити н крв просути, — док лупеж само гледа да што пз потаје чалабркне, а оружје је у стању употребити само у одбрани свог недостојног живота кад га сколе, као и лисица зубе у дикрипу. Хајдук не краде но отима, није кокошар и поточар но јавни борац за своја човјечанска права; а лупеж само краде без разбора ђе што стигне, и то средствима најннже врсте. Једино својство којим лупежи обилују а које хајдуцима иедостаје у толикој мјери јест досјетљпвост. Кад би ње хајдук имао онолико колико је има лупеж, ннђе и никад му никаква сила не би могла дохакати. Лека није био хајдук но лупеж, не јунак но женскоња, не витез но шушњар. Успркос својој грдној снажурини и тјелесини, тај тп мајковић још ниједне капи људске крви, ни турске ни хришћанске, није био нросуо, ннти њом својнх прста омастио. То је зато пгго му се некако ни прилнке ннје дало, што се безбели више бојао да ранп и најгорег мртвнка но да покраде нола Гацка, и, поглавнто, што у себи није осјећао нн мрве храбрости. Сав бп се најежио н уздрхтао при помисли да ће доћп врнјеме да и он буде изложен или да убија или да