Дело

196 Д Е Л 0 Кнегиња Градислав Кнегиња Градислав Кнегнња Градислав Кнегпња Градислав Кнегиња Градислав Кнегнња Градислав Кнегиња Градислав Кнегиња (За се): (Гласно): Зар је то жнвот кад се тело кида, Кад душа зебе, срце јадно рида. Наша се срца у свему пак слажу, Ал’ нашго наде, оне не помажу. Проклета судбо, вазда ћу те клети. 0, крај тебе ћу ја радо умрети. (Заплаче се). Градпслав је загрлп. Гле! шта то видим? та то сузе теку На дпвну, малу, ручицу ти меку... Ох, чуј, ја триим, исто мене боли, Кнегиња тебе неизмерно воли. 0, како ова борба душу пали... Учиљен грех ће на нас да се свали. Има ли за нас помоћи ма какве? Можемо ли што кад смо судбе такве? (устане). Гурннмо мисли несрећне од себе, Ти волпш мене и ја волим тебе. Ма да нас судба у ировалу вуче, Победник биће који је потуче. 0, срце моје умрети вблије, Но, уклонит’ се испред чаролпје. Судба се с нама страховито титра. Нашкодит неће, јер љубав нам хитра Спречи ће јој пут — о, биће још среће, Градислав, душо, живот за те меће. Љубав ће наша датп номоћ сама, Неће нас вечно притискати тама. Накнаднћемо боле, наше ваје, Срца што љубе, љубав ће да гаје. Погрешни су свн осећаји мојн. Заборави све што нам љубав двоји, II буди срећна, што смо близу тако, Ма да је тешко живети овако. Збор твој на душу ко мелем ми нада. С Бахпном треба да говорпм сада. Па ипак, ипак, чу шта рече бака, Сутра на гробље! морам бнти јака. Сад вратимо се, јер већ нодие стиже, Морамо бити свити нашој ближе.