Дело

На Вндов дан, на дан славе и успомене на погибију српскнх јунака и великана, примила је природа, примила је Мачва натраг чедо своје. II ископаше у њој, неки узан, одмерени простор. II узеше пријатељи Јанкови оно његово непомично, укочено тело и спустише капке са оних невиних плавпх очију његових, у којима се налазаше сва радост, сва туга, свакп бол и утеха овога света; у којима се налазаше сав овај гротески свет. Та плава, два ока њсгова показивали су, да Он све зна, све осећа, све види. У њима је одсјајивао цео човечији животу свој безграничној величинп, дубини н шаренилу своме. Његов поглед био је сасвим друкчији од погледа нас, самртних, обичних људи. Па и у четрдесет и трећој години његова живота имало је око његово још онаку боју, још онаку невиност, ватру и поглед, као што ју има седамнаестогодишња девојка, кад осећа у себи пламен љубави, невиност и чедност. Пламен љубави и невиности вирио је из погледа Онога, који је унутарње живео жпвотом остарелога Фауста... А од нас, Српкињо и Србнне отргла је смрт најодличнијег родољуба, великог књижевника, највећег приповедача и правог народног човека... II он јој је подлегао. Устао је, умио се, дотерао се и целнвајући десницу старога, ојађенога Ђеда свога, сеоје у наслоњачу, окренуо се зиду, заспао је и одао се несањиву сну, који ће тако исто бескрајан битп, као’ што ће бескрајан бити сномен његов у народу његову. Ох, ала је у том тренутку живот био гадан, мрзак и гнусан! Ала је био немилостив и дрзак, кадаје с њнме тим велнкнм, необичним и нзванредним ство-