Дело

ром. поступио онако исто, као и са сваким другим остарелим створом. Никада не бих веровао, да ће његова снажна и јуначка плећа, његову поноситу главу, његов јак и кршан телеснп састав кадра бити смрт пресавити и скрхати. П радујмо се, да га нисмо тако скрханога, мртвога видели! Немојмо га као таковога ни замишљатп! II уз пратњу глоговачких звона, уз пратњу свечаних опроштајних говора спустише у тај мали и узани простор земљин: Њега, коме је мали и узан био читав овај свет... И Јанково уморено, израђено тело, украшено одличјима народног поштовања и љубави, украшено силним и дивним венцима пољскога, милога му цвећа и украшено орденима највишег, краљевског признања — остало је тамо, у оној, црној, глоговачкој раци у његову омиљеном, стваралачком, староме капуту, а његова дивна, величанствена, плвхменита душа узнела се Ономе, који га је силно и раскошно обдарио свим великим и надчовечним особинама и врлинама... Безумно и узалудно је дакле да нлачете, да се ноплашите и да мислите: да је и Он, као други, из блата земљиног створени људи спуштен у земљу, да тамо труне и снива земаљским, глупим сном. Какав плач, каква туга? Та Јаико сад тек почиње да живи мирним, небеским, рајским животом. Он ће сад тек имати задовољна, права и заслужена одмора! II Мачва је добила натраг чедо своје, природа је нримила натраг у недра своја срце своје а небо је примило сунце своје, које је сјајило и грејало душу и срце народа српског. Сећајмо се Јанка и имајмо увек на уму, да се одао несањиву сну Онај, који је целога свог живота имао најлепше, најтрајније и најсретније снове о жи-