Дело

370 Д Е Л 0 раше, одмах је познао по гласу коњичког капетана Баруљина, рођеног брата своје жене. — То си ти, Андрија Михаиловићу? Уђи, молим те! Баруљин уђе. То је био човек средњега раста, снажан, прплично гојазан, са црвеним образима и густом косом на глави. По изгледу имао је нешто преко тридесет година. Блуза му је тако чврсто обухватала развијене груди, да изгледаше, да му је одело срасло са телом. узет послом. Обично је то био човек слободан, смео, са јаким гласом пуннм самопоуздања, говорећи свагда отворено и забављајући се радо свачим. У кући Петра Васиљевића бпо је са свим комотан и к њему, Заботову, улазио је без икакве пријаве и питања, не обзирући се на то, да ли је он слободан или заА сада оно скромно — „да ли се може к теби?“ II она покуњеност изгледаше Петру Васиљевићу веома чудновата. — Ја сам те, изгледа, узнемирио? — упита Баруљин погледав на рукопис, који лежаше пред Заботовим и на дебеле књиге, поређане око рукописа. — Као што видиш, мене је тешко не узнемнрити, пошто сам скоро увек заузет. Молим те не устручавај се; у чем је ствар? — рече Заботов. — А ти си већ погодио, да ја имам неку ствар. — Та већ видим: — ти си некако нритешњен... — Да, Петре Васиљевићу, бити притешњен.. Тако непријатна ствар... Веома непријатна... II ако ме ти не избавиш, то ја свакако нећу скочити у Неву; ну то само због слабог характера, а доиста треба да скочим у Неву. — Ето ти сад! Значи да је нешто озбиљно? — упита Заботов. — Тако већ озбиљно, да... — Ну, објасни, објасни ми... По свој прилнци, обојицн нам је скуио време... — Да, доиста, не знам већ, од чега да почнем... — Ночни од свршетка: вероватно је у самом свршетку главна ствар. — 'Го је нстина. Почећу са свршетком. Ствар је у том... Разумеш ли... Та тн знаш, да сам ја... имао необазрпвост узетн