Дело

ЛЕКЦНЈА ПРАВИЧНОСТИ 371 на себе оне проклете благајничке обавезе! Мене су нзабрали за благајника и ја сам пристао. — Па ти си почео од почетка, а не од краја... Ну ти благајник а и ја сам такође благајник. Шта је из тога-? — Да, но ти ниси, тн ниси издао поверене ти суме аја... — А ти.. Ти си, значи, потрошио новце? Да ли је тако како сам те разумео ? — рече Наботов и одмаче се од стола заједно са столицом, на којој је седео, нсправи се и загледа се у шурака. — Псс... За Бога тише... Да Масја не бичула... Та она би с ума сишла! Ти знаш, како је она мени одана... — То значи истина? — проговори Заботов, спустивши глас. — Ти си учинио проневеру. — Ђаво ће га знати, како је то изишло... Ну то је факт... Разумеш, ја ту лично нисам крив... Ту је, разумп... друг... Ну, њему је била крајња невоља... Дошао... куне се, богоради, да ће кроз три дана вратити.. И... Ну, разуме се, нреварио. „Ево сад на рачун друга он краде, — помислп Заботов. Друга никаквог није ни било, сам ја потрошио“. — Али помисли, да је код нас кроз недељу дана годишњи преглед касе. Ти само то замисли! — продужи Баруљин. Сва моја карнјера виси о концу. А уз то, замисли, моја част, добро име... — Па да ли си велику суму поверно своме вероломном другу? — упита Петар Васиљевић, старајућн се да се уздржп од ироније, која је ипак провиривала у његову гласу. — Хиљаду шест стотина рубаља... — О-хо-хо! Ти си сувише милосрдан према другу... с туђим новцима! — Не смеј ми се, Петре Васиљевићу, ја сам п нначе изгубио главу... — Ну, губљење главе није тако важно као што је губљење новца, и то друштвеног, то је можда горе... — Избави ме, Петре Васнљевићу; ако ме тн не избавпш, ја сам пропао. Само ме ти једини можеш спасти... Тазнашја наравно имам другова са средствима н могао бих се њима обратитп; али то је немогућно! Кроз недељу дана ревизија н сви ће знати да... Ну, једном речју, биће бруке... Само ме тн можеш спасти, Петре Васиљевићу... 24«