Дело

384 Д Е Л 0 бара, да та доСра употријебе не само за тијело већ и за дух, према оној ријечи Св. Писма, да дух оживљује и дух управља свиме а не тијело. Црквени достојници имају више добара, но не за то, да их као обични људи за себе употребљавају; црквена су добра намијењена у првом реду за сиромахе. А има ли већега сиромаштва но сиромаштва духом? II док је то велики владика имао на уму уз јасну спознају положаја своје домовине, могао је мирне душе јавно пред својим народом рећи: „Ја сцијеним, да је за сад — говораше то 1861. године —мила домовпна наша, што се средстава за душевни развитак тиче, још веома оскудна и сиромашна; сцијеним дакле, да је свих нас света дужност, оскудној и сиромашној домовини нашој у помоћ притећи; напосе пако света је то дужност оних, који су држали по светом стању и звању свом (свештеници) особиту скрб за сиромахе носити, будући баштиници онога, који на овај свијет дође с особитим обзиром за сиромахе и убоге. Тих сиромаха бијаше у Хрватској млого — али мало бијаше људи, који би схватили своје земаљске дарове као помагало за укидањем сиромаштва духом! Штросмајер је разбирао, да овако, како је до сад ишло, у Хрватској не смије да даље иде. Прекинути са старим жељама и тежњама времена, у којим је Штросмајер растао, није он могао да допусти. „Немоћ, под којом стењаше дослије народна књига наша — говораше даље велики народни учитељ — онајеиста, под којим стење н болује цијело државно тијело наше. Оштећено нам је државно тијело наше и ослабљено на све четир стране свијета; оштећено и ослабљено страном туђим насиљем и неправдом; оштећено и ослабљено понајвише нашим пожртвовањем за опће добро.“ Тко у овим ријечима неће видети, како је велпки говорник у неуређену још сабору показивао на историју, из које би се имало учити, како да се удеси рад за будућност? И владика није хтео да пропусти споменути Хрватпма гдјекоју згоду из домаћега нрошлога живота. Ено, каже он, Далмација, која је тужна под ниским крововима чувала свој карактер, док је туђа власт радила све, да се у пароду ослаби свијест о иекој заједницн с браћом. Но већ се јавља хугласови, који су допуштали бискупу, да са свим жаром своје родолЈубиве душе ускликне: Ах Далмацијо врати нам се, врати, а ми ћемо ти и опет дати оно мјесто, што си га некад у нашем жнвоту нмала. Што си нам у нрошлости била, при-