Дело

ЈОСИП ЈУРАЈ ШТРОСМАЈЕР 383 о њој. II његова је чврста воља побиједала неприлике хрватске ле академија уђе у живот 1867. године. С университетом није ишло ни тако брзо, како с академијом; али ако хоће академија да ствара, она мора имати своју матицу у универзитету — бнјаше сасвим оправдана мисао владичина. Наши су стари већ 1836. године хтјели да оснују своје учено друштво за ширење и проучавање народнога језика; није ишло. На универзитет нису мислили, јер су држали да ће академија моћи живјети и сама о себи. II ту нам је сведочанство, како нису били реални. Кад је Штросмајер ударио прве основе академији, он је у хрватском сабору 11. априла 1861. год. прозборио: „Свијест и срце народа јест оно свето гојиште и схраниште, у којим се према потребоћама народним племените мисли, племените жеље и захтјеви рађају и чувају; пак што народ честит и невин полаг закона вјечите правде и нстине у свијести својој помисли и усхтје, што у срцу свом зажели, то под благим упливом божје промисли прије или послије све препоне и сплетке људске надвладати и у јавном животу ожуђеним плодом уродити мора. То је, што поштењака и тјеши и храбри, кад се тмасти облаци над главом домовине вију.“ „Ја видим, рече Штросмајер сабраним посланицима хрватским, да нема никога међу нама, који би се душом и срцем народним жељама, народним правима, народној части и поносу изневјерио“. А тај му понос народних посланика даваше наде, да ће хрватска књига, хрватска народност, у наиретку просвјете, доћи полагано на ону висину, на којој неће моћи да досегну валови узнемирена политичкога мора. Колико је Штросмајер већ сада држао до просвјете и колико је он баш у просвјети налазио залога за здраво развијање народнога живота — па и у аристократичној земљи, каква је била, а и данас је Хрватска — разбира се из даљега његова разлагања пред сабраним оцима домовине. Велика је дужност поштовати своје родитеље; једнака је дужност да им будеш захвалан за труд и муку. Но далеко је већа дужност бити захвалним онима, који ти пружају помагања за виши, душевнн живот, где налазиш оплемењивања срца и душе. Тјелесни су те родитељи п дужни хранити, али давање просвјете потјече већ из племенитости; храна је духа племенитија од хране тјелесне; ум вриједи више од тијела. За то он мисли, да је велпка дужност оних, којн нмају земаљскнх до-