Дело

392 Д Е Л 0 приказати. Бриге и новчане неприлике јављају се сваки час. Рачунало се, да ће се црква моћи изградпти с једним мили јуном круна — а то ннје било доста, да се црква напола догради. Владика носп од првога почетка читаву своју цркву у души; мора да се бори с умјетницима, који неће да се покоравају умјетнику Штросмајеру, а он опет жели да се ради онако, како ће дјело моћи изаћи испод људских руку савршено. Уз брпгу и борбу нарасли су трошковн око градње на три милијона круна, од чега отпаде на владичин буџелар преко два милијуна! 1882. године буде посвећен тај храм божји и храм умјетностп, н сам старац владнка у своме говору говораше своме народу „о љубави и о јединству, за које јединство он је приправан лећи у хладни гроб и жртвовати се, само да му народ буде једно, као што су Исус и Отац његов једно.“ Говорио је о свему томе, јер и његова црква није друго, већ изјава велике хармоније. коју је замислио бискуп и дао је нзвести у бојама, да се видп, што би у свијету имало битп — али то су само умјетнине. II то нам је владика сам протумачно, што се из умјетничке грађевине разбира. „Наша је домовина по земљописном свом положају један од оних нрстена, који Запад с Истоком спаја. Кад се негда уљудност и изображеност с Пстока у Запад салила, наша јој је земља у том веле важном послу поглавитом посредницом била. Данас Запад има Истоку стару љубав одвратити изображеност и кришћанску слободу у њ пренијети. У Божанственом том звању имамо мн опет веле важну задаћу... То је цпјена крви наше, којом су ове наше земље рјекомице натоиљене. То значи дивна Хрватска, вјечптим ловором за то овјенчана, што је навалу Осмалијску знала течајем трију столећа славно од себе одбити и слободном остатн, док је све око ње изнемогло и главу под јарам османлијски скучило... На то смјерају братска наша настојања за слогом, и јединством; на то наша жива жеља за знањем, крепости и изврсности, на то школе наше, академија наша, на то музеј и свеучилиште наше.“ За то је бискуп у својој цркви днвно сјединио романски слог и готски, да буде некако путоказом оному, што је њега у сваку његову раду водило. Кад је Штросмајер позивао своје свештенство к свети своје цркве, сам је најавио, да је овим дјелом завршио свој главни епископски рад. II право је имао. Његов је вијек у Хрватској до 1882. године толико створно, колико нису стварала столећа