Дело

398 Д Е Л 0 Коповскога. Ту је памет ваљало пмати раније, а не сад кадје она већ испрошена за Завиловскога. Али ти тако говориш сада зацело само за то да би ми показао: колику сам глупост учинила радећи за Завиловскога. II цео се разговор окрете тако, да Завиловски и Лпнета одоше на друго место, а прво место заузе суровост и злоба Основскога. Али се Основски стаде правдатн, рашири руке и стаде -зборити. — Анетко! Како можеш и помислити да сам ти хтео прпчинити јада? Ја прво и прво знам како су твоје жељице биле честите; ади видиш ја се плашим за будућност господина Игњата, јер га волим. Волео бих од свег срца да му Бог да такво створење, као што си ти. Та ја бих волео пре прекршити језик, него рећи што, што би теби учинило на жао. Дошао сам само стога да поћаскам с тобом и да се посаветујем, јер знаш да у тој љубљеној глави има за свашта савета. Говорећи то стаде јој љубити руке, па мишице, па лице са толико милости и заноса, али она окреташе од њега главу бранећи се од пољубаца п говорећи: — Ух, како си знојав! Он је заиста ударао на зној јер је по цео дан јурио бпло у коритенису, бнло јашећи на коњу, бпло веслајућн, или је јурио по пољу, шуми, само да омрша да мере, до које је она то желела. — Реци само да ниси љута! — рече он пуштајући њене руке и гледећи је нежно у очи. — Па де, не љутп се! Али какав ти ја могу савет датн! Нек иду њих двоје у Швенипољу а Коповски нек остане са Стевком. — Видиш да си нашла начина. Нек иду у почетку августа. Али зар ниси могла опазити да Стевка никако не баш тако... некако јој није Коповски по вољи. — Стевка је затворено чељаде, као мало ко. Тп не познајеш женску ћуд. — Вероватпо да имаш и то право. Алн виднм да она не воли Линету. Можда се у души срдн на Коповског. — Како? — упнта жпво Анета. Да лп ти ннси вндео такво што у ногледу Лннете. — Копоша, као Копоша, он се само смеје, јер има лепе