Дело

404 Д Е Л 0 дови, сада провалија и сметлиште. Слика ова представља со* цијални процес како га је схватпла уметникова душа. У часовима меланхолије Видовић, притиснут недаћама живота, води нас с мора на суво и на обронуле остатке рушевина Диоклецијанових дворова; пре зоре нас буди, да с њим заједно пре освитка гледамо кроз водену пару буђење његовог радног Спљета, или при вечерњем сутону и доцне у ноћ плачемо над очајем сиромашног раденика, који на рушевинама свршава своје последње часове. Распадање некада монументалне грађевине, трошност свега што је човечанство вековима градило, трошећи се у вечитој борбн са елементима. Трошна слика човечјег организма који је дух оставио, живо је гробље моћи и живота оног великог човека творца. Ови фантоми који у дроњцима пале огањ, на разривеном огњишту старих сјајних дворова, крешу још последњу искру, последњи су уздаси старог похабалог сјаја и утрнулог живота; на томе живом гробљу на костима њиховим, подићи ће се чврста зграда, којој ће подлога бнти рад, истина и једн а к о с т. Дневна светлост сваког иозива на рад, на посао, а вече тело на одморак. Кад све покрије тама, кад се више не чују равни удари пијука, нп песма жетелаца и вредних раденика, дух плива по васиони незнаних светова, а мисао се слободно креће у свима правцима бесконачности, Впдовић се тада предаје сањању. Контуре свију предмета добију мекши, пптомији карактор, изгуби се интензивност у боји и форми; све добија неки пријатни, тамно плавкасти, зеленкасти, љубичасти вео, сивкасту лазуру; оштрине линија се изгубе, сочно зеленило и тежина боја расплине се, хармонично прелазн у неодређене топове. Али зато се ипак Видовић није удаљио од нрироде, није изгубно колорит, он је остао потнун одличан пленериста. Иосматрајући Видовнћа, нехотично нам се намеће мисао на Каријера, на сиромаштину његове палете и колорита, али и на одлучност у изражавању форме. Сједињавајућп дубоке тонове са подлогом од чнстих боја, нзбегао је прљавост боја, н. пр. на слици „Кесрпе8“ где се у хармонпчној мешавини хладпнх и топлих тонова осећа необично кристалисање и одвајање тих чистих тонова једног од другог. На слнкама „Иза кише“, „После рнбарења“ н „Јесен“, има доста тврднх и сувнх тонова, а на слици „Кедшез" и усиљености.