Дело

II Скромно и тихо. II цикнуше звона С црквпце мале сеоског звоника: Умро је песпик прнроде н села, Српскога села и понос и дика, Умро је Јанко!.. II небо се стушти; II занемеше птичице у гају II заплака се гњило покољење, На хладно чело Вила ловор стави, II полетеше славопојке слави, Слави за славом увенчана дела, Ал све беше касно! Погребна звона јецала су гласно: „Умро је песник природе и села!“ 0 кобна слутњо, што нас на мах убп! 0 злобна смрти, што нам њега узе! Теците, лијте, не престајте сузе! Плачите села... Умро је Јанко!.. 0 српска села, о снроте наше, Ко ће вас од сад узноснт у славп? Дубраве, поља и лугове ваше, Ко ће кроз прпчу, као сунце јасну Нежну и топлу, као никад нико, Сликати село, к’о ти што си сдик’о, Седељке, прела, у звезданој ноћи, Уз меки кикот и попевку гласну? Ко ће пам прнчат о пролетњем јутру, Кад жудна земља копрену разгрне; Кад илине мирис од пољскога цвећа; Кад прва шева под облаке прне? Ко ће нам причат о српскоме иебу Када се њнме безброј звезда оспе; Када уз пратњу нољубаца страсних