Дело

ТАТИНЕ ПРИЧЕ I Рано сам остао без оца, или, ако ћете, отац без мене, или, најбоље рећи, п он без мене и ја без њега. Да ли је мој Тата видио од мене икаква хајира и ишта зазнао до немира и брига, не знам; мени пак од њега није ништа у насљеђе остало осим гласа јуначког сина и танталског бремена традиционалних политичких мука и борбе. Чудно сам се васпитавао у дому својих родитеља. Отац ме учио моралу примјером и — шибутом, начела ми је предавао уз гусле, на друштво ме навикавао озбиљним свјбтом и крвавим погледом, а за рад и борбу ме спремао руковањем свијетлог оружја. Ако и у колико нијесам оправдао ватрене жеље и испунио витешке наде свога у крви окупатог оца, није крив нико други до моје њежне и питоме мајке, која је више вољела дајој син постане човјекољубиви учитељ но крволочни војвода. Њен је уплив био на мене што и вода за усијано гвожђе, помоћукоје се оно нади у челик. Татина нарав и карактер н Мамина њега и напутак створили су од мене неку загонетну средину од бујности и меланхолије, одушевљења и разочарања, родољубља и космополитизма, крвожедности и хуманости, карактерности и необузданости управо ово што сам ашто, дато нијесам, не бих нипошто желио да будем.