Дело

ТАТИНЕ ПРИЧЕ 7 фантастнх градова и нредјела у одблијеску гараво-спњнх облака, или појаву сивога сокола на југу право пут Свете Земље и хришћанске ћабе, како држи сколутану змију у кљуну и канџама. — А, кад би понеки од унука Змај-Огњена Вука и Змаја од Јастрепца прелетио и просуо свој сјбвак по ватреном нуту изнад Невесиња „с Мора на Дунаво“, сиједи би се старци гуркали лактовима, шаптали о нечему н крстећи се уздисали као одојчад за матерњом храном. — А данас, браћо моја, од свега тога нема ништа!... Откад се појавиунаше стране овај нроклети дбшло — бечко-будимско двоглаво црно чудовиште — све се промијени и свака нам се срећа затрнје, као да све иодивљали в.јетар спуха у прашину и разнесе у ђавоље греде. 111 — То је било на десет-дванаес’ годнна прпје наше гласнте и неталпчне Невесињске Пушке. Гонећн се с Турцима од Мајевице до Планинице, неђе уз часни пос’ ујавим се кришом са својом четом ускока у манастнр Житомислић. Ту се, брате си мој, исповиједнмо по 'ајдучком закону земљи уз олтар светога храма, а игуман покојнн Серафим, побожна душа и изнурени старац к’о паучак, прнчестн нас све из-реда без икаква околишења — и то све по ноћи при сјају небесније' и земаљскије’ свпјећа и благослову божије’ анђела и православннје' икона. — Потље причешћа нас сиједи игуман одведе у тајну ћелију на зијафет; угости нас што је Бог д'о; и да нам шјбт о свему, како је умио. Препоручи нам: да пазимо да не прзнимо руке осветом над нејачи, па ма она и душманска била; да не отимљемо зле’уду нафаку и јадо-нимет од само'ранаца; да прије прегриземо језик но што опоганимо уста богохулном ријечи и непоштеном лажи; да прије погинемо но пољубимо у скут и у руку зулумћара и горег од себе; а да Бога, вјеру, образ, име, свој род, груду родног камена и друг друга љубимо н од своје крви више. — Ја потегок те му дадок два дуката да мени и мојој чети држи ’денија за здравље и срећу и да ме при освећењу свете тајне спомиње. Елем, с ријечи на рцјеч, са ствари на ствар, расговор се запођеде и о тадашњијем свјеткијем приликама.