Дело

ЛУДИ ЉУДИ у КЊИЖЕВНОСТИ — АНАТОЛ ФРАНС Некакав Француз, бавећи се у Лондону, походио је једног дана чувеног књижевника Чарлса Дикенса. Дикенс прими љубазно Француза који се извињаваше што је дошао к славном књижевнику — да га лиши неколико минута скупоцена времена. — Ваша слава, додаде он, и опште симпатије које ужпвате, без сумње вам навлаче небројне досадне походе, Ваша су врата увек отворена. Вп, свакако, примате сваког дана кнежеве, државнике, научењаке, писце, уметнике па чаки луде људе. — Да! II луде, луде људе, узвикну Дикенс устајући живо са оним узбуђењем, које га није остављало последњих дана његова живота. Да! Луде! Они ме само и занимају! II он потапша по плећима зачуђеног госта. Дикенс је увек волео луде људе; познато је'с каквом је дирљивом нежношћу описао безазленост доброг г. Дика. Сви знају за г. Дика, јер мало има њих, који нису читали Давнда Коперфилда. У Француској су га, бар, читалн сви; што се тиче .Енглеске, тамо је данас у модп да се свет не пнтересује за једног најбољег енглеског прииоведача. Један млад естет рекао ми је скоро, да се Оошћеу апс! Зоп чита само у преводима, он мије казао и то, даје Лорд Бајрон био песник без веће вредности као што је од прилике наш Понзар. Ја му то не верујем. Ја мислим да је Бајрон један од највећих песнпка свог века, и верујем, даје Дикенс изазивао код читаоца, више него икојп другн писац, моћ за осећањем. Ја верујем да