Дело

324 Д Е Л 0 су његови романи лепи као љубав и милосрђе, које онп уливају у људска срца. Ја верујем, да је Давид Коперфилд ново јеванђеље. Ја, најзад, мислим, дајег. Дик, окомејеовде у главноме реч, један лудак који уме да да добар савет, јер је онај једини разлог, који он наведе, разлог срца, а он ретко вара. Шта мари што г. Дик пушта, змајеве, на којима је исписао не знам каква фантазирања односно смрти Карла I! Он је добар; он не чини никоме зла, а то је мудрост до које не могу да се, као он, уздигну ни многи разумнп људи. Г. Дикје имао среће што се родио у Енглеској, где је лична слобода већа него у Француској. Оригиналност тамо више вреди и впше се поштује него код нас. А шта је, на крају крајева, лудило нешто друго него једна врста душевне оригиналности? Велим лудило, ие манитост. Манитост је губитак интелектуалних моћи. Лудило је само настрана и чудновата употреба тих моћн. У свом детињству познавао сам једног старца којп је полудео кад је дознао за смрт свога сина, јединца, кога је, на Риги Кулму, затрпала једна лавина. Његово се лудило огледало у томе, што се облачио у платно од душека, Иначе је био потпуно разуман. Сви мангупчићи његова кварта ишли су за њим, по улицама, дерући се као дивљаци. Али, су га се ипак бојали, јер је, и поред питомости каквог детета, био човек веома снажан; а то им је уливало страх — и ако им иије никад учннио ма какво зло. Што се тиче његова понашања, оно је могло служити као прнмер особите учтивости, чим уђе у коју кућу, где га радо примају, била му је прва брига да свуче неку врсту огртача, са великпм квадратима, у коме је изгледао смешно, узео бн тај огртач и наместпо би га па наслоњачу, пажљиво, као да покрива какво човечије тело. Затим би метнуо преко огртача, уздуж, свој штап, који је ваљда требао сад да престави кичму, па бп затим натукао на дршку штапа шешир са .обореним ободом — што је изгледало веома фантастично. Кад је све то готово, гледао је неколико тренутака своје дело као што гледамо свог старог, болесног пријатеља кад спава, и одмах би постао најразумнији човек, као да у стварн на наслоњачи, пред њим, спава његово сопствено лудило у карневалском руху. На себи је сад имао пристојно одело, нежу врсту црног прсника са рукавима, слично ономе што су називали прсником под Лујем XVI. Колико ли сам пута имао задовољства да га гледам и слушам! Он је говорио о свима стварима веома разумно и