Дело

334 Д Е Л 0 једног живота“. Не мање духовит беше одговор његов на ово пптање правобраниочево: „Мислите ли, е можете учиннти, да увпдим лепоту те слике?“ Док суд у тишини очекиваше Хвислеров одговор он ћуташе неко време, проматраше лице државнога правобрапноца, гледаше на слику, па ће, после краткога размишљања, рећи: „Не. Бојим се, да би то било за мене исто тако безнадежно, као за музичара, којн би хтео своје ноте улити у ушп глуха човека“. Највише је могло једити Хвислера, што Едуард Берн-Џонс (Е. Вигпе-Јопеб), један од најгласовитијих сликара тога доба, позван да даде своје стручно мишљење, беше све своје исказе одлучно дао против Хвислерова дела: „Према моме мпшљењу“, рече Берн-Џонс, „једна слика требала би да се одликује оним, што се кроз векове сматрало за савршено“, па шта Хвислер веома згодно одврати: „Једнаје слика савршена, кад се више ништа не може учинити, да се поправп“. Н поред сјајне одбране и неоспорне победе Хвислерове на суду, његова уметност беше, после два дана необичне дебате, истина прећутно ну ипак, осуђена. Раскин је имао да плати Хвислеру само један фасинг ЦагИпп^, четвртина једног пени, = 2р2 паре) оштете п да накнадп свеколике судске трошкове, који изношаху впше од десет тисућа дпнара. Целојавно мнење стаде на страну Раскннову п за кратко време јавни прплози, који са свнх страна притицаху, омогућише Раскину, да своје огромне трошкове исплати. Одтога доба носио је Хвислер стално на ланчићу од свога часовника онај добијени фасингкао трофеј: он је за њ значио пораз једнога од највећпх аукторитета енглеских у то доба. Хвислер постаде човек, о коме се оних дана на све стране врло много говорпло. Његове слике стекоше наклоностп многпх људи, који, пстина, нису могли потпуно ценитп његову уметност, али се за то дивљаху његовој одважности и оштроумљу његову. Овај процес даде Хвислеру материјала за први од памфлета, којима он чешће занимаше енглеску публику. „Хвислер против Раскина. Уметност н критичари“ беше наслов овога памфлета. Нешто доцннје унесе он целу ову ствар у свој чудноватп спис: Племенита вештина стећп себи непријатеља (Тће о-еп11е аИ о! Макш^ Епеппев). Човек би, по натпису судећи, мислпо, да је ту изнета на видик мудрост једнога много нскуснога човека, који је дубоко студирао свет и прозрео му душу. Ну у место тога писац нас уводи у своје личне разми-