Дело

ПУШКИН II РУСКИ ПЕСНИЧКН РЕАЛНЗЛМ 385 Узрок превлађивању тог поучног, „грађанског", етичког елемента у руској уметничкој литературн не лежи само у томе, што је она своје темеље зндала при непосредном, живахном утицају француске моралне филозофије и поезпје ХУШ века, но се тај узрок мора тражити и у самој суштинп рускога душевног жпвота, чији је превлађујући елемеиат потреба Бога и Богу угодног живота. Кад бисте запнтали ма ког руског ратара-хаџију, који на обалама Црнога Мора, често и у радно доба годпне, чека лађу да нутује на поклоњење гробу Господњем у Јерусалим — кад бисте га заииталп: како је могао оставнти кућу и своје, често још несређене, усеве, он бн вам, погледавшп вас кротко и врло озбиљно, одговорпо: „Бога сам се ужелео, рођени!“ или: „Треба и о души помислити!“ Ти одговори лебде па уснама хиљадама хнљада руских хаџпја-богомољаца, који од средњег века па до данас не престају озбиљно н упорно тражити Бога и приближавати му се. II тај њнхов Бог пије нпкаква нејасна, педантски замршена творевина богословске схоластике — њихов је Бог онај сладосни, заносно лепи образац истински човечанског, то јест, на правдн и љубави основаног жнвота, који је тако просто и јасно насликан у Јеванђелију. Ту, у тој супстанцијалној цртн руског душевног живота, треба тражити објашњење поменутог искључиво етнчког, друштвеног правца руске поетичке, а с њом и критичке лнтературе. Та религиозно-етичка црта у животу руског народа потекла је, у првом реду, из благе, етпчком идеализму наклоњеие словенске природе; но што је она дошла до савршенства, можда јединственог у светској историји, мора се приписати п начину како је у руски народни живот унесена идеја хрншћанства. Пстаје донета из Византије X века, одакле је са новом вером препет и строго аскетски живот црквених људн н књнжевност, којаје имала увек религиозан, а често и аскетски, „подвнжнпчки“ карактер. Такозвани Несторов „.Летописац“ и Кијевопечерски Натерик пунн су дирљивих повести о иноцима руским, којима ни степски пирговн п шумске испоснице иису биле довољно усамљене и од светскпх саблазни удаљене, и којп траже још већу усамљеност, док се не зауставе у подземннм, мрачннм пећпнама (,,печерама“), где тело не добпја ништа, а дух се уздиже у верски занос, из кога годинама не излази. У првим руским хришћанским општннама -— манастирима — бнло је много праве релиДело, књ. 36. 25