Дело

394 Д Е Л 0 води рачуна ни о чем што ради; не може се више служити ни самој уметности, ма како да је иначе дивна та служба, док се не схвате и не појме више сврхе саме уметности п док самп себи не одредимо: на што нам је дата та уметност; не треба непрестано понављати Пушкина. Не, од јако нам не сме Пушкин, или ма ко други, бнтп образац: друга су сад времена настала! Данас се ничим не може победити — нп орнгпналношћу ума, ни сликовитошћу карактера, ни гордошћу својих покрета: хришћанским вншнм васпитањем мора се васиптати данашњи песнпк! Друга времена наступају за песништво. Као што је оно, у младићско доба народа, служило на то, да народе позива у бој, будећи у њима ратоборнн дух, тако ће сад моратн позпвати човека на другп, важнијп бој — на бој не за прелазну, времену нашу слободу, но за нашу душу. Велики посао очекује данас поезпју — да враћа у друштво оно, што.је доиста лепо п узвишено, а што је изгнато из њега садашњим бесмислепнм животом."1 Није потребно да иаглашујем да се Гогољ, нри нзради својих генпјалних творевнна, строго држао начела, која је проповедао у својим књнжевно-теоријским чланцима, својим писмима и у појединпм песничким нронзводима. Држећи се нринципа да је песников писаћи сто амвон, са кога се друштву држи проповед о добром животу, Гогољ је, са урођеном му одлучношћу и издржљивошћу, ишао тако далеко, да је чак и свој рођенн уметнички таленат сузбнјао и обуздавао, бојећи се, да читалац, наслађујући се сувише јако истакнутим уметничким делом прнповетке, романа, комеднје, не би заборавио на онај етички елеменат, који лежи у основи дела и који је Гогољу био прва и најглавнија ствар у свакој поезији. „Од оно доба, — пише Гогољ у својој „Преписци с пријатељима“, — како су ми почели говорпти да се ја смејем не само недостатку, него п целокупном човеку, код којега се налази тај недостатак..., ја сам опазно да писац са својим смехом мора бити обазрив, — тим пре, што је смех заразан, и понеки пут је доста, да се онај који је оштроумнији подсмехне само једној странп ствари, па да се после онај што је тупљи и глупљи, подсмехне или смеје свима странама стварн. Једном речи, ја увидех јасно, као два пута два четири, да док прво 1 Соч., т. V, стр. 232. (Чланак „У чем је пајзад суштпна руског песништва и у чем је њепа особеност?")