Дело

ПУШКИН II РУСКИ ПЕСНИЧКН РЕАЛИЗАМ 393 „Ја увидех јасио да више не могу нисати без плана, потпуно одређеног и јасног, да треба прво самоме себи добро објаснити циљ свога дела, његову истинпту корпсност и пеопходност, услед чега би се сам писац распламтео истннитом и силном љубављу према свом делу... једном речи, ја увидех да је неопходно потребно, да сам писац осети и убеди се, да, стварајући своје дело, он испуњава управо онај дуг, за којн је н дозван на овај свет, за који му је и дата снага и способпости, и да, испуњавајућп тај дуг, он у нсто време служи својој држави псто тако, као и када би бпо у државној служби... Што сам више размишљао о своме делу, све сам више осећао да оно може доиста. донети корпст. Што сам впше мислио о свом делу, све сам јасније увиђао, да ја у њега не смем уносити карактере, који ми случајно дођу под руку, но да морам изабрати само опе, на којпма су се јасније и дубље изразила права руска, коренита наша својства. Хтео сам да у свом роману иставим у првоме реду она виша својства руске природе, која још сви не знају како треба да цене, и нарочито оне наше ниске особине, које нису како треба од свих исмејане и поражене... Ја сам мислио да ће ми лпрска снага, које.јеумене било задоста, помоћи да тако наслнкам та препмућства, да их сваки Рус страсно заволи, а сила смеха, којпм сам ја такођер у довољној мери располагао, помоћи ће ми да тако јасно и јарко насликам те недостатке, да их чпталац мора омрзпути, па ма их баш и код себе самог нашао..Ј“ Размишљајући о бићу и сврси поетског стварања п расправљајућн о томе у многобројнпм приликама, Гогољ се једном дотиче и таких песннчких производа, којп из свог програма искључују расправу соцнјалних и моралних проблема и једнно се старају да задовоље естетпчким захтевима: да описана ствар одговара истпни и животу и да је описана поетично и занимљпво. Таким производима Гогољ не признаје право на жпвот. и у свом писму о суштинн руског песништва, Гогољ. о њима овако вели: „Поезнја је наша пробала све акорде, васпнтавала се на литературама свнх народа, слушала је лире свпх песнпка, израђивала себи пекакав светски (песнички) језик за то, да би све (потоње песннке) спремнла на значајну службу. Сад се већ не може више говорити о онпм ситницама, о којпма- још свеудиљ несташно н неозбиљно ћућори сувремено младо (песничко) поколење, к ој е н е <• 1 Сочпиеши, Т. V, стр. 275—277. („Авторскаи исповт.дв".)