Дело

400 Д Е Л 0 мир“, па сад непрестано фантазирају о баловима и излазима... Ја сад, после болести, нарочито јасно сазнајем у чему је једини и главни смисао живота. И то треба исказивати правце, без увијања, а не измишљаватп гатке...“ Није потребно нарочито доказивати да нове уметничке творевине Толстојеве, ппсане у том утилистичком, практичком правцу, нису нашкодиле ни гласу, пи уметничком угледу великог писца. Толстојева „Два старца“, „Где је љубав, тамо је и Бог“, „Ода шта људн живе?“ „Газда и слуга“ јасно сведоче до поезија, стављајући се у службу религнозно-етичким и социјалним питањима времена, нншта не губи од своје важности. Питање о уметности, на коју се у свету троши толики новац, толико умне и физичке снаге и од које религиозно-морални и социјални напредак човечанства тако много очекује, заинтересовало је Толстоја толико, да је идеју уметности (музике, сликарства, поезнје) н пачин њепог примењпвања на унапређење правог прогреса човечанства дуго годпна свестрано проучавао. Као плод тога рада појавио се 1898 г. необпчио брижљиво израђен сппс Толстојев — „Шта је уметност?“ Доказавши у њему својом гвозденом и неодољпвом аргументацијом ништавост па чак и неморалност сувремене уметности, велики писац синтезира ногледе руске литературе XIX столећа и своје сопствене на уметност уопште п на уметиичку (,,лепу“) књижевност посеице1 и каже: „Уметност је једно између оруђа општења, па стога и прогреса, тј. кретања човечанства напред. ...Она омогућава да људи потоњих поколења могу осећати сва она осећања која су пре њих осећали људи, а у њихово време осећају најбољи напреднн људи. И као што бива еволуција знања, тј. истинитија потребна знања изгоне и заме1 Општп смпсао Толстојевог учења о задатцпма уметиичке, песничке књпжевности налазп се јасно п тачно псказан још код Гогоља у његовом „Расплету Ревпзора“ (1846), „Одабранпм местпма из преписке са прпјатељпма“ (1847) п још у некпм делпма. У исто време п мало ранше ппсао је слпчно томе п В. Г. Бјељпнскп. Нз њпхових сцпса прешлп су тп утилптарпстпчки захтеви за поезпју п у дела другпх уметнпка-ппсаца п критпчара (Валеријан Мајков, Чернпшевскп, Доброљубов, Ппсарев, Ч. К. Мпхајловскп птд.) п иду без прекида, као превлађујућп руководећп прпнцпп, све до данас. Толстојев генпје све те оделпте струје прпма у себе, прерађује их у научни систем п износп своју теорпју, која се у пстп мах, с правом, може назватп уметносном теорпјом чнтавог руског друштва и литературе.