Дело

40 Д Е Л 0 бити разлог, да се изрече разлучење од заједничког живота (§ 102 грађ. зак.) или развод брака (тач. 5. § 94 грађ. зак.)1 Законско наређење да муж има право да одррђује место становања и стан јавне .је природе и не може се вољом странака мењати. Према томе уговор, којим би супружници уговорили, да ће за све или за неко време брачнога живота живети у извесном месту, или да ће место становања одређивати жена или да ће муж смети мењати место становања само с одобрењем жениним, био би ништаван. Њиме се муж не може огранпчити у своме праву да одређује место становања и стан брачне заједннце. 9. По сили своје мужевље власти муж пма право од жене захтевати да она носи његово породично име (презиме) пошто она ступа у његову породицу. Промени ли муж своје породично име, онда и жена његова мора промењено име узети. Међу тим жени је слободно додати породичном имену свога мужа своје породично презиме, ма да то код нас није у обичају: на пр. Љубица Јовановић рођена Петровић. Породичним именом свога мужа има се жена потписивати и на свима писменима, која су за јавност одређена; власти су дужне и у праву одбити оно писмено женино, које би она другим (на пр. девојачким) презименом потписала. Ако жена води трговачку радњу, -она по правилу и онда има да носи име свога мужа и њиме да потписује своје писмене обвезнице. Међу тим, ако је жена као девојка водила радњу под својим девојачким именом, и оно јој за фирму служило, онда јој је слободно и по удајп потписивати се својом фирмом, јер је ова позната и може бити с поверењем прпмана у саобраћају. Мужевље породично име задржава жена и по смрти мужа док се не преуда. Ако се пак разведе брак, онда настаје пи1 За одржање брака у снази заинтересована је, поред приватних лица, и држава. За то је у § 103 грађ. зак. и прописано, да супружници на развод брака не могу уговора чинити. нити се на уништење или развођење могу сагласити. Како би се пак супрузи, да би изиграли закон и добили развод могли сагласити, да жена остави мужа, па на основу тога да овај тражи развод брака с погледом на тач. 4. § 94. грађ. зак., то је дужност духовног суда да извиди све околности, под којимајежена оставила мужа и разлоге, због којих неће к њему да се врати, па тек кад се утврди, да договара између њих није било, и да је једна страна желела да остане у браку, да пресуду изрече.