Дело

388 Д Е Л 0 а страственом клепњом вајара, да своје дјело од иловаче види преливено у тврду, вјековиту мјед. Примите ит.д. Супетар на Брачу Ваш поштовалац, 1 Октобра 1905 годпне ИвоВојновиБ с. р. Нотно црквено пјеније. Пре кратког времена било је у нашој јавности речи о томе, како су г. г. протођакон Костић и Мокрањац ставили у ноте осмогласник, по којем се већ у Богословији предаје, и како се сад спремају да изврше и други један, много тежи посао, да ставе у ноте празнично појање, где су велики сједални, дугачки ирмоси, компликовани причасни и друго. У интересу црквеног појања, ми ћемо се осврнутп на овај глас. Корнелије Станковић мислио је, са свим основано, да је потребно сачувати од изопачавања старо црквено народно појање, које ће служити касније као подлога за уметничку црквену музику, и зато је ставио у ноте готово све црквено појање: осмогласно, велико појање (ирмоси, сједална и причасна), разне литургије, јутрења и вечерња. Доба, у које је Корнелије тај посао радио, сматра се као најзначајније у погледу лепог црквеног појања. Цео пак његов рад нпје угледао света. Нешто је за време његова живота помоћу патријарха Рајачића у Русији штампано, а све остало откупило је наше министарство просвете од његове сестре н предало Академији Наука на чување. Пре Корнелија нико није прибележавао црквено појање. Што се тиче његовог рада, он је био подвргнут строгом испиту а одбор, који је био састављен од најкомпетентнијих људи и најбољих појаца и зналаца црквеног појања у Карловцима,. с патријархом Рајачићем на челу, огласио га је као тачан и најмеродавнијп. Неоспорно је, да је од то доба морало бити додавања, улепшавања и одузимања у црквеном појању, пошто је оно предавано од генерације генерацији, а свака је генерацаја из практичких побуда улепшавала, скраћивала, и понешто