Дело

БЛАЖЕНА ДЕВА 47 Сунце је зашло, а месец беше Ко перо ил бела влас Лепршајућ се далеко струјом. Кроз тихи овај час Ко глас у звезда, кад запевају Чуо се њезин глас. (Ах, драго! није л' та песма птица Баш њеног звука, блажена Што ја је чујем. С тнх звона звуком Шир ваздуха подневна Не слази л’ она у сусрет мени, Уз одјек од степена?) Рекла је: ја желим да оп већ дође Јер он ће доћи, знам. Нпсам се доста зар молила на небу, II он на земљи сам? Нијесу л’ две молптве доста јаке? Зар страху да се дам? Кад буде сав обучен у бело, С нимбусом око главе, Ја ћу га за руке држећ повести К извору светлости праве II уњ ћемо сићи пред лицем Бога Као у вале плаве. Па ћемо стојат крај сакривена, Неслужена олтара, На коме свака молптва Богу Вијуге пламу ствара II бива облаком дима свака Молитва наша стара. II * * УII лежаћемо у сенци оног Мистичног дрвета жива, У чијој круни тајанственој се Понекад Голуб скрива, Док шум сваког листка од његова нера У његово нме се слива. V