Дело

48 Д Е Л 0 II ја ћу га учит песме што овде Певам, — лежећи с њим, А он ће ме прекидат својим гласом Тихим, дубокпм, II при том ћемо се увек упознат Са нечим незнаним. (Нас двоје, авај, нас двоје кажеш. Јест, једно си бпла са мноме, Одавно некад. Ал хоће л’ се уздић Кјединству бескрајноме Мој дух што само љубављу за те Бејаше сличан твоме?) „Нас двоје ћемо тражит хладњак Где је света госпа Марпја С пет својих дева чија имена Ко пет су симфонија: Гертруда, Ружа, Магдалена Грета н Цецилија. У округ оне седе, а венци им Увојке ресе те, У белом ко илатно оделу ткају Конце злаћене Да повојннцу откају оном Што роди се, кад мре. Он ће занемит и бојаће се, А ја ћу мој образ наслонит Уз његов и причат о љубави нашој Неослабљеној, нит Постиђеној, а Мајка ће хвалит Мој говор поносит. И она ће нас за руке сама Одвести оном пред кнм Све душе клече и безброј глава С нпмбусом злаћаним. И анђели срећућ нас певаће и свират Харфама тананим.