Дело

106 Д Е Л 0 нојави једна женска глава, само једна глава која је посматрала. Један глас, иза њега, упита: — Јесте ли ту? Он одговори: — Јесам — окрећући се. Затим бацајући ђулад на ћилим, потрчи вратима са нешто мало усиљеном гипкошћу. Једна жена уђе, у хаљини отворене боје. Пошто су се здравили: — Вн сте се вежбали, рече она. — Да, рече, градио сам кругове, и допустио сам да ме изненаде. Она се насмеја и наставн: — Вратаркина соба је била празна и, како знам да сте увек у ово доба овде, ушла сам непријављена. Он је посматраше. — Муку му! како сте лепи. Какав укус. — Да, то ми је нова хаљина. Налазите ли да је лепа? — Дивна, пуна хармоније. 0! може се рећи да свет има данас осећања према преливима. Он се окретао око ње, гладио тканпну, врхом прстију размештао ред набора, као човек који се разуме у одећи као какав кројач, јер је употребио, целога свога живота, своје атлетске мускуле да прича, нежном длаком -кичица, о променљивим и дивним ношњама, да проналази женске дражи заточене и заробљене у оклопима кадифеним и свиленим или под снегом чппака. Завршп изјављујући: — Одлично успела. Стоји вам врло лепо. Она допусти да јој се диви, задовољна што је лепа и што му се допада. Не сасвим млада, али још леиа, не сувише висока, нешто мало пуна, али свежа с оним сјајем што даје месу од четрдесет година укус зрелости, личила је на једну од оних ружа што врло дуго трају расцветане, док, сувише прецветане, не опадну за један час. Она је сачувала, под својим плавим косама, гипку и младалачку драж оних Парижанака које не старе, које носе у себи чудну животну снагу, неисцрпно обиље отпора, и које се за двадесет година не мењају, остају без повреде и победи-