Дело

108 Д Е Л 0 — Како нзгледа кнегиња? Морао је да јој да хиљаду спаковрснпх снтница, оних брижљивих ситница што их захтева суревњива и утанчана радозналост жена, прелазећи од примедаба о оделу на мпшљење духовитости. II нзненада: — Тражн ли да вам се допадне? Он се насмеја н закле да не. Тада, стављајући обе руке на рамена сликарева, она га погледа нраво у очи. Од жеље да испита задрхта њена округла зеница у сред плаве дужнце, попрскане неприметним црннм пегицама као од мастила. Она наново прошапта: — Нрава истина, пе тражи да вам се допадне? — 0! за цело не. Она дода: — У осталом, ја сам мирна. Ннкога внше нећете волети до мене. Свршено је, свршено за друге. Сувише је доцкан, јадни пријатељу. Он бн потресен оном лаком, мучном језом што обузима срца зрелпх људи када им се говори о годинама њиховим, н прошапута: — Данас, сутра, као и јуче, јесте и бићете и мом животу само ви, Ани? Тада га она узе за руку и, окрећући се дивапу, посади га крај себе. — На шта мислите? — Тражим предмет за слику. — Шта? — Не знам, јер ето тражим. — Шта сте радили ових дана? Морао је дајој исприча све посете што је примио, ручкове и вечери, разговоре и ћаскања. Они се интересоваху, п једно и друго, за све обичне и ситне ствари отменога живота. Мала непријатељства, познате или нагађане везе, створена мншљења, хиљаду пута речена, хиљаду пута чувена, о нстнм лицима, исти догађаји н иста мишљења, заносили су и топили њнхов дух у ону метежну и узбуркану реку што се зове жнвот париски. Познавајућп цео свет, у целоме свету, он као уметник пред киме су сва врата отворена, она као елегантна жена консервативца