Дело

110 Д Е Л 0 Зато он упита: — Еле, намера вашега мужа је утврђена? — Да, и мислим да је врло срећна. Затим су говорили о другим стварима. Она се врати на сликарство и хтела је да га наговори да изради Хрнста. Он се опирао, говорећи да их има доста на свету; али је она мислила да је то добра идеја, узјогунила се и постајала је немирна. — 0! да ја умем да сликам, ја бих вам показала своју мисао; то би било ново, врло смело. Скидају га с крста, и човек који је откивао руке упусти цео предњп део тела. Он пада и сруши се на свет који пружа руке да га прими и одржи. Разумете ли? Да, разумео је; такво схватање'је сматрао оригиналним, али је осећао да је пошао сувременијим правцем, и, када се његова пријатељица опружи по дивану, једном ногом на земљи обувеном у фину ципелу, дајући оку осећање меса које се види кроз готово прозрачне чарапе, он повиче: — Чујте, чујте, ево шта треба сликати, ево живописа: женска нога која вири испод хаљине! У то се може унети истинитости, жеље, поезије. Ништа није лепше, дивније од женске * ноге, а затим и каква тајна: скривена нога, изгубљена и назирана под том тканином! Пошто је сео на земљу, по турски, он узе ципелу и скиде је; и нога, указавши се из своје кожне корице, залепрша се као каква мала, покретна животиња, изненађена што је на слободи. Бертен је понављао: — Је ли то фино, и отмено, и материјално, материјалније од руке. Покажите руку, Ани! Она је носила дуге рукавице, које су досезале чак до лаката. Да би скинула једну, она је дохвати одозго за руб и живо је скине, изврћући је као кожу која се са змире одере. Рука се укаже, бледа, пуна, обла, обнажена тако брзо да је изазпвала помисао на потпуну и смелу наготу. Тада она пружи руку и допустн да је оп ухвати за чланак. Прстење је сијало на белим прстима; и ружичасти нокти, врло дугуљасти, личили су на љубавне канџе никле на крају ове мале женске шапе. Оливије Бертен је лагано стискао дивећи јој се. Покретао је прсте као играчке од меса, и говорио: