Дело

ЈАКА КАО СМРТ 111 — Каква чудна ствар! Каква чудна ствар! Да дивна мала уда, разумна и вешта, који ствара све што се хоће, књпге, чипке, куће, пирамиде, локомотиве, паштете, или милује, што је његов најбољи посао. Скидао је прстење један по један; и када скиде верепички пгстен, једну златну бурму, он прошапута смешећи се: — Верност. Здраво. — Лудо! рече она, нешто мало дирнута. Он је имао увек оног подсмевачкога духа, ону француску склоност која уноси подсмевку и у најозбиљнпје осећаје, теје често жалостио и не хотећи, не умејући да схвати танане одлике женскиња, да разликује границу светих области, како је сам говорио. Она се нарочито онда љутила кад је он говорио са одсевом слободне шале о њиховој тако дугој вези, за коју је тврдио да је најлепши пример љубави у деветнаестом столећу. После краткога ћутања она га упита: — Ви ћете нас водити првога дана на изложбу, Анету и мене. — Надам се. Тада га она упита које су најбоље слике у идућој изложби у Салону, која је требала да буде кроз две недеље. Али ненадно, сетивши се нечега што је заборавила: — Овај, дајте ми моју ципелу. Ја одох. Он се сањалачкп играо ципелом, окрећући је и преврћући је у сањалачким рукама. Наже се, пољуби ногу која као да је лебдела између хаљине и ћилима, мало разлађена ваздухом, затим је обу; и г-ђа де Гијероа, пошто се диже, пође столу на коме је лежала хартија, отворена писма, стара и скорашња, иоред сликареве мастионице у којој је старо мастило сасушило. Она је гледала радозналим погледом, додиривала листове, подизала их да внди шта има под њима. Он рече приближујућп се њој: — Покварићете ми неред. Не одговарајући му то, она га упита: — Који је тај госнодин што хоће да купи ваше Куп ачице? — Неки Американац кога не позпајем. — Јесте ли се иогодили за Уличну певачицу? — Јесам. За десет хиљада.