Дело

134 Д Е Л 0 возник постане прост чобанин своје стоке, коју је кунио комисионаревим новцем и која се извози под комисионаревим именом“. Акције Извозне Банке, међутим, отипгле су у руке капиталиста, којима је главно што већа акционарска дивиденда и онда је јасно што Банка није одговорила своме задатку и што је питање о кредитовању извозника исто тако акутпо као и пре њена оснивања. Уосталом, ако дође до царинског рата с Аустро-Угарском, имаћемо прилике да се, с једне стране, уверимо о тачности г. Костићева тврђења, а с друге, да видимо пожртвовање Банчинпх акционара. Држава има права да од једне Банке којој је дала широке повластице тражи и жртве у интересу својих грађана. Напослетку, долазе два врло важна питања која су баш сад на двевном реду: питање о царинском савезу између Србије и Бугарске и о еманципацији од Аустро-Угарске — питања, у којима се не слажемо с г. Костићем и на којима се морамо задржати. Докле мн у закљученом трговинском уговору с Немачком гледамо један корак блпже нашем економском ослобођењу, осигурану прођу неким нашим производима у случају прекида трговипских односа с Аустро-Угарском, — дотле г. Костић мисли, да тај поступак није био ниуколико мудар. Он сматра, да су наши извозни интереси код данашњег стања наших извозних прилпка, у стварној зависности од АустроУгарске, да трговина зна само за интерес и у низу тих идеја зак-ЂУчУЈе Да »°Д царинског савеза са Бугарском ми не би могли ништа друго очекивати до једну огромну штету, докле би нам такав савез са Аустро-Угарском донео знатне материјалне користи.“ На страну друге економско-политичке разлоге, али ово је тврђење смело у једној земљи, где је тако лако назвати човека издајником. Мссто знатне корпсти коју очекује г. Костић, РгасБег-РоБеге1 наводи, напротив, да „кад постоји царински савез између једне слабе и једне јаке државе, ова последња силом саме ствари управља заједничким интересима на велику штету суверенитета слабе државеА С тиме смо сви У Србији на чисто и само због тога, без обзира на магеријалне користи, (а и оне су веома сумњиве) увек треба најенергичније сузбити овакве идеје. Г. Костић говори још, у овом смислу, о томе, каква треба да буде наша трговинска политика приликом закључивања уговора и, напослетку, о организациЈИ наших носланстава и консулата на страни. Он сасвим умесно вели, да консулати треба више да воде рачуна 1 ТгаКс (1е ЉгоК ЈШегпаБопа! риђИс, IV, р. 416.