Дело

КРИТИКА II БИБЛИОГРЛфИЈА 139 енглеска, млађа, да су руне највише и најдуже употребљаване у Скандинавији, да воде порекло од грчке азбуке, и да су их северни Словени морали примити од скандинавских народа с којима су у старини највише веза имали. Примивши руне, Словени су их мењали, донекле, и подешавали за своје звуке. Словенских споменика рунскпх пронађено је до сада свега десет: четири пољска, два чешка, један словачки, два руска и један малоруски. Др.Љећејевски је свеове споменпке усиео да прочитаи протумачи, н на основу зпакова, које је на њима нашао, склопио је целу азбуку, тако да се данас сваки новопронађени споменик може одмах ирочитатн. За Јужне Словене, код којих није до сада пронађен ни .један споменик рунски, Др. Љећејевски мисли, да су и они морали знати за руне, пошто о томе има спомена у Храбра. Само Словснци, по његову мишљењу, као да нису никад унотребљавали руна; они су били у непосредном додиру с Римљанима, па су можда, њихову азбуку нримили пре него што је до њих допрла, са севера рунска. Сви Словени нису у исто време примили рунску азбуку; најрадије су је примили Словени крај Балтичког мора, с крајем VII века, Пољаци у VIII веку; Чеси и Словаци примили су руне преко словенских племена на Лаби и Одри у VIII веку, а Источни Словени с доласком Нормапа, у IX. Као што нису у исто време примили, нису сви Словени једновремено ни престали употребљавати руна. Са хрншћанством Словени су примали и азбуку којом су писане црквене књиге и која је била нозната мисионарима грчким или римским. Пошто је рунска азбука већ била ухватила корена у Словена, то се не може узети да је она ишчезла одмах, чим је почела пропаганда хришћанства; Љећејевски мисли, да се она могла изгубити тек иосле једног века уиоредне употребе старе и нове азбуке, док се најзад последња није иотиуно укоренила. И тако Срби и Хрвати престали су, ио њему, употребљавати руне с крајем IX века, Чеси, Иољаци и Руси с крајем IX века, а најдуже су задржали рунску азбуку Словени крај Балтичког мора; они су је тек у XII веку избацили из унотребе. То су, у главноме, мисли које је Др. Љећејевски пзнео у овоме свом делу. Можда би оне биле и јасније и од већега значаја по језике и историје словенских народа, да је познат већи број рунских споменика словенских. Зато се Љећејевски у иредговору овој расправн обраћа с молбом свима словенским научнпцима археолозима, да му