Дело

150 Д Е Ј1 0 и издала га његовим непријатељима. Међу непрпјатељпма тога несретног младића биојеједан когајеопет она девојка волела. — Испод овога ограђеног става било је Борином руком написано: „глупости“, „глупости“. Мени је изгледало непојмљиво зашто да он баш те редове подвуче, кад иначе нема обичај да подвлачи оно што је прочитао. II Сасвим природно, овај је случај изазвао у мојој машти најразноврсније и најфантастичније слике о ранијем животу Борнном. Тога истог вечера легавши у постељу хтео сам да се на сваки начин отресем тих слика и мислн о своме другу, али нисам могао. Оне су ме дуго и дуго мучиле. Претурао сам се у кревету и све о њему мислио, тако да кад већ постадох јако уморан од тога и кад ме сан поче хватати, менн се у ономе прелазном стању између јаве и сна, стало чинити: час као да Бора стоји преда мном; час га опет нестане; па се изнова појави, али са неком женском, — и тако са још пуно слика, које су се наизменце јављале и ишчезавале, док на послетку све не постаде нека чудна и нејасна мешавина и. .. ... У соби смо као само нас двојица. Ја лежим у кревету, а Бора крунним корацима иде по соби, нешто је замишљен и често погледа на моју постељу, као да би се хтео уверити: спавам ли, или сам будан? Притајио сам дисање и лежао укочено, осећајући извесан потајни страх, не знам од чега. Он кад је мислио да сам сасвим заспао, оде нагло из собе а заборави да понесе шешир. Скочих одмах за њим и пођем онако необучен да га пратим. Све сам трчао, јер је он необично брзо корачао... На пољу је била чудновата зелена светлост, а по улицама нпгде пиког. Сав свет спава; куће позатваране. Била је то нека непозната варош, са врло дугим улпцама. Мене обузе нека језа, која као да ми је успоравала кораке и отежавала ход. Пшлн смо тако дуго, док се иза једног угла појави нека женска прилика. Она пође право Бори, ухвати га за руку и поведе даље. Силно сам се напрезао, док им се приближих толико да могу чути све шта говоре... Чуо сам његов глас. — -Ја сам срећан што вам могу овом приком казати оно о чему сам последњих дана много мислио. Менпје чудан п дира