Дело

Б 0 Г А 149 И за чудо да смо, поред свега овог, у свакој међусобној препирци, трчали да чујемо његово мишљење и да нам ои нресуди. Он је, разуме се, најпре обарао разлоге и једне и друге противничке стране, па је тек онда казивао своје мншљење, са којим смо ми готово увек били задовољни. Они што га знају од детињства, причају дајеи пре такав бно, само да нцје избегавао друштво и да није био толико равнодушан према женскима, као сада... Чим сам га боље познао, запнтересовао сам се његовпм карактером и старао се да га до ситница схватим и објасннм. Распитујући свуда о његовом ранијем животу, свакад сам добијао исти одговор: да није био ни пре много друкчији, сем што је био прнступачнији и поверл.ивијп. Мени је било јасно да се овај преокрет у његовом животу морао десити услед некога нарочитог случаја, који му је убио сваку веру у људе, те се тако могао решитп да се одвоји из њнховог друштва. Јер, знање и ум нису нпшта чудно и необјашњнво, то су природни даровн који се радом богате п развнјају; алн онај крајњи скептицизам и презирање свију племенитих осећања могу бити само као последица тешког живота и великих разочарања у њему. Но што сам више о Бори размишљао, он ми је све то чудноватији изгледао. Сви покушаји да га схватим остајали су безуснешни... Нешто впше светлости о његовом ранијем животу даде мп једна моја пријатељица. Она, и незнајућп колико ме та ствар занима, причаше доста неодређено о некаквој својој другарицн која се сада доста симпатично изражава о Борп, а која га је пре две године необично јако мрзела. Даље мн је говорила, али све онако завијено п неодређено, како то само женске умеју, да та њена другарица не мари много за мушке и да нема нн једног кога би она особито ценила. Једне вечери, на неколико дана после овог разговора, Бора беше отншао некуда својим послом и ја сам остао сам у собп. Од дуга времеиа узех да разгледам оно неколнко књига што су лежале на његовом столу. Изузев једне све су бпле научне. Она једна је била некакав ромап осредње вредности: јер, треба напоменути, Бора није чптао само оно што је најбоље, него све што му дође до руку. Прелиставајућп тај роман, нађем један став којп је био ограђен а редовн у њему нодвученп. Ту се говорнло о некој девојцп која је, у намери да се опростн једног младића што ју је пскрено волео, отшила с њим далеко у шуму