Дело

148 Д Е Л 0 софије, белетристике и политике, постао је у неку руку енциклопедиста и могао о свачем водити дискусију. Овнм нас је он баш п убијао, јер ми смо били јаки само у оним предметима које смо нарочито волели, а из осталих предмета задовољавалп смо се оскуднпм знањем из школских уџбеника, те смо тако далеко остајали иза његовог опсежног и дубоког ума. Ипак је било неколико њих којп га ни зашта пису признавали; то су били плиткоумни, али не глупи, младићи. Чим би Бора почео о каквој ствари да говори, они су се одмах удаљавали, изјављујућп како неће да слушају његова досадна фплософска разлагања. Били су то људп њему сасвим супротног карактера, људп весели и лакомосленн, којима је главно правило: да што впше живот уживају, а што мање море свој мозак... Што се тиче женских, Бора је ту био потпуно равнодушан, равнодушнији но што се и замислити може, али их ипак нпје потцењивао. Везе другарске и везе пријатељства за њега нису постојале. У целом разреду није имао ни једног јединог искреног нријатеља, нити и једног смртног непрпјатеља. Кад смо се хтели сликати на крају године и ја га код куће наговарао да се слпка и купи, за успомену, једну слику, рекао је: „Могу се сликати. али ваше слике менн не требају“. — Како то, не требају; та знам и ја да нећеш од њпх имати нпкакве стварне користи, али тек леиоје да имаш ради успомепе слику својих другова и да их се после сећаш. — А шта сте ви, па да вас се после сећам; ви нисте ништа. Никад вас нећу пожелети, а ко зна да л’ ћу вас дуже и иамтити. Заиста, што да памтим велнки број глупих људи. У опште Бора је волео да све и сваког назива глупим. На томе му нисмо много замерали јер смо знали какав је, а после ннје он ни о самоме себи бог-зна колнко впсоко мислио. Бпо је у свему скептнк; није веровао нн у шта, сем у свој разум п у математичке истине. Наше друштво ннје никад тражио. Једап пут причајући му о своме брату, говорно сам са заносом како је он сада у Паризу, како је вредан и частап, за тим да се умео еманцпповати од предрасуда, да има своје особите погледе на науку п живот, да је правн џентлмен и — II глуп, додаде Бора, па продужп опет свој посао који за време мог иричања беше само трепутно прекннуо, да бп нашао згодну реч која бп ми од једном убила сваку вољу за даљн говор.