Дело

Б О Р А I Били смо у истом разреду и становали у истој соби. Он се звао Бора, а имао је око двадесет година. Чудан је то човек бпо. Сви смо осећали“надмоћност његовог ума, сви га ценили, потајно мрзели и хладно се према њему понашали. Мржња наша према Бори није потицала из зависти, не, сама је његова појава таква да сваког одмах одбија. Средњега раста, добро развијен, са бледим и вечнто озбиљним лицем, са кратком црном косом и малим очима, имао је у себи нечега необнчног, нечега што одбија а, у исти мах, све потчнњава својој вољи и чини да све пада пред његовим разлозима. Одело му је било увек просто, угодно, чисто и стално затворене боје. Одмерен у ходу н говору, није губио из вида ппшта што се око њега дешавало. Никад га не видесмо одушевљеног за једну ндеју; никада, да се подаје изливу својих осећања. Ни најмање вољан да сам почне какав разговор, чекао је само прилику да то други ураде, а он затим да све, што беху други реклн, обори н докаже да је тачно једино његово мишљење. Ето у томе је он највнше уживао. За њега пема већег задовољства него да ликује у поразу других. Кад су се свн повлачили испред његових разлога, оне мале очи би се за часак засветлиле, лице развукло и, од једном погпувши главу, постао бн још туробнијн н замишљеннјн по обнчно. Из сваког се његовог говора видео дубоки ум н велика начитаност. Читајући са пстом ревношћу књиге из областн природннх наука и фило10* -