Дело

152 Д Е Л 0 јатељи. Она је хтела моју лепоту, а, у исто време, вашу памет и ваш карактер. Дајте ми вашу... На то се чу врисак, она женска паде и ја се некако створих од једном код њих. Обојица ме погледају зачуђено; звиждаље се опет зачује и ја се пробудих. Био сам сав окупан у знрју и лежао сам неко време укочено; за тим чујем тихо и одмерено дисање. Подигнем се и погледам иа Борин кревет. Он је био тамо и мирно спавао. III Сутра дан сам био јако уморан. Умор је био као последнца оних тешких мисли и овога чудноватог сна. Чим се Бора пробудио, замолим га да ме саслуша, па му исиричам цео свој сан онако како сам се могао сетити. На крају га запнтам да ми каже искрено, има ли ма чега у његовом животу, што би, и из далека, подсећало на овај сан. Он ме погледа мирно својим малим очима и, одмах, сасвим немарно одговори: „Можда! Алн то су све глупости. Не вреди трошити време и око тога!“ Ништа више нисам могао од њега извући, али се више нисам ни паштио толико, да објашњавам себи карактер н живот овога свог чудноватог друга. Београд, 4. јапуара 190Н. Гргур Ил. Берић