Дело

ДВЕ МАЛЕ ПРИЧЕ ГИ ДШ МОПАСАНА Н о ћ Волнм ноћ страсно. Ја је волим као што човек воли своју отацбину, пнстиктивно, дубоко. Ја је волим свим својим осећајем, очима којима је гледам, чулом мириса којим је удишем, ушима којпма слушам њену тишину н напослетку целим својим бнћем које помрчнна нежно хмилује. Шеве невају дању, под плавим небом, на врућинп и на свежем јутарњем ваздуху. Совуљага бежи у ноћ — црна прилика која пролази кроз мрачни простор н, радујућп се, опијена црном неизмерпошћу, пушта свој дршћући н кобни глас. Дан ме умара; он ми је досадан, груб и бураи. Изјутра се дижем с муком, облачим с умором, излазнм нз куће с.тугом и корак, свако мнцање, свакн гест, свака реч и свака мисао уморе ме толико, као да сам днзао какав терет. Алн када је сунце на заходу, нека збуњена и неодређена радост обузима мп тело. Ја се тада будим и оживљавам. У колпко се ноћ све више сиушта, у толнко се ја осећам много млађи, много јачи, много живљп, много срећнијн. Ја гледам како се све више спушта мрачна сенка с неба. Она обавија својнм црипм нлаштом целу варош, као какав невидљпв и непробојан талас; она скрива, брнше, рушп боје, облнке; она обавнја куће, бића, сноменике својнм једва неприметним додпром. Тада ме обузнма нека парочита жеља: да вичем као ћук, да трчим по крововима као мачка; а силна п несавладљнва чежња љубавн распаљује се у мојнм жилама. Ја идем тада час кроз мрачна предграђа, час кроз облнжње парпске шуме, где чујем