Дело

154 Д Е Л 0 тумарање животпња и топот зверокрадица. Оно што много волимо, често нас бош то убија. Али како да вам објасним шта ми се десило? Како да учиним да разумете,* да и ја умем да причам? Ја не знам ништа више; знам само то, да се нешто десило. Дакле јуче — да ли баш то беше јуче? — да, без сумње, сем ако то није било раније, једног другог дана, другог месеца, друге године — не знам? Али то ће бити ипак јуче, јер дан још није освануо и сунце огрануло. Алп, одкад траје ноћ? Од кад?... Ко ће то рећи? Ко ће то икад знати? Дакле, јуче, изиђем, као што обично чиним, после вечере. Време је било врло лепо, врло мирно, врло топло. Идући тако ка булеварима, ја сам гледао као неку звездану реку нада мном. Све је било јасно на мирном ваздуху, и нланете и фењери. Толико је светиљака горело горе на небу и доле на земљи, да је помрчина била скроз осветљена. Осветљене ноћп су много лепше него дани обасјани сунцем. На булевару кувале су се кафе, смејало се, шалило се, пило се. Уђох у позориште, алн у које? то не знам. Овде је било тако јасно, да ме је растужило, и ја изађох из позоришта с тужним срцем, јер ме је вређао овај блесак светлости. Одох у Елисејска Поља и видех кафане, у којима се даваху концерти, како светле кроз грање, и изгледаху као да су у пожару. Кестенови, обаејани жутом светлошћу, изгледали су као нацртани, имали су изглед дрвећа која сама од себе светле. II електричне лампе, сличне месечевој светлости, чините су да фењери дају тамну светлост. Застадох код Трпумфалне Каппје, да носматрам дугачку и чудновату звездану алеју која вас води у Парпз. 0, звезде на небу, о звезде непознате, ви чините ону дпвну фигуру да се о вама толпко мисли и толико сања. Уђох у булоњску шуму и ту сам остао дуго, дуго. Обузе ме нека чудновата грозница, неко неочекивано и јако узбуђење, неко одушевљење моје мисли које се граннчи с лудилом. Пшао сам дуго, дуго; затим сам се вратио. Колико .је било сахати кад сам понова дошао у Триумфалну Каппју не знам. Париз је мирно спавао, а велнки и црни облацн превукоше се полако преко плавога неба. Први пут сам сада осетно да ће се десити нешто ужасно, нешто ново. 11згледаше ми као да је захладнило, да је ваздух постао загушљив н да ноћ, та моја омиљена ноћ, падаше тешко моме срцу. Алеја је сада бпла пуста. Само два ноћна стражара шетала су поред фијакерске станице; а на насину, који је бно осветљен слабом светлошћу фењера,