Дело

ДВЕ МАЛЕ ПРИЧЕ 1 55 који тек што догореваху, један низ кола, пуннх зеља, иђаху ка пијаци. Она су ишла полако, натоварена мрквом; репом и купусом. Кочијаши су спавали, коњи су ишли полако идући за колима пред собом, без ларме, по калдрми. Ја сам полако ишао за колима и, када смо дошли на раскршће, ја окренем у улицу „Краља“ и вратим се на булевар. На булевару нема више никога; поред мене прође неколицина људи који су, судећи по њиховој журби, одоцнили. Нисам никада вндео Париз тако пуст, тако мртав. Извадих часовник и погледах; он је показивао 'два сахата. Нешто ме гураше да идем брже. Ншао сам к Бастиљи. Ту опазим да писам видео мрачнију ноћ, јер нисам могао да разликујем јулске колоне чији златни геније беше нзгубљен у овом густом и непробојном мраку. Један свод облака дебео као васиона, беше заклонпо звезде, и изгледало је да ће се срушити на земљу и да ће је уништити. II ја се вратих. Не беше никога више око мене. На месту воденога замка учини ми се да ме је један пијаница гурцуо, па опет отишао од мене. Слушао сам неко време његов нераван и звучан ход. Пођох даље. На предграђу Монмартр прође један фијакер идући Сенн. Ја га викнух. Кочијаш ми не одговори. Једна жена која тумараше у улици Друо рече ми: „господине, чујте.‘‘ Ја сам се журио, да бих избегао њен глас. Затим опет настаде тишина. Пред Водвиљом неки крпа иђаше полако држећи у руцн фењер. Ја га упитах: „Колико је *сахати, пријатељу?“ а он ми одговори: „А одкуд ја тознам; ја немам часовника“. Наједанпут опазпх да се почињу фењери гасити. Ја знам да их чувари рано гасе због штедње; алп дан је још далеко. Идем на иијацу, помислих у себи, тамо ћу наћи живот. Упутим се тамо, али толики је мрак, да не впднм ништа пред собом. Ишао сам полако као што бих ншао кроз шуму једва иознавајући улице. Пред „СгесШ Буошш8“ залаја једно нсето. Ја окретох улицом Грамон п изгубим се; лутао сам тако дуго, затнм познадох Берзу но њепој гвоздеиој огради. Део је Париз сиавао страшним дубоким сном. У даљпни чух тутањ једног фи.јакера. Хтео сам да га достигнем идући за њим кроз празне п мрачне као смрт улице. Па где сам сад? Каква је то глуност тако рапо погасити фењере! Нпједнога мимопролазника, ниједнога скнтнице не видех на улици. Нншта. Па где су ноћнп стражарп? Ја рекох у себи: „Викаћу, и онн ће доћи“. Дуго сам внкао, али се нико ие одазпва. Внкнух јаче; алп се моја вика