Дело

156 Д Е Л 0 изгуби без одјека, у овој густој и мрачној ноћи. Тада викнух из свега гласа: „У помоћ! у номоћ! у помоћ“! Мој очајни узвик п овога пута остаде без одговора. Ох! колпко је то сахатн? Извадих часовник, али не могох видети ништа, јер беше јака помрчипа. Слушао сам тика-такање мале механике мога часовника с неком неописаном радошћу, јер ми је изгледало да нисам сам. Продужпх пут као какав слепац, пипајући зидове штапом; а свакога сам тренутка гледао у небо надајући се да ће скоро сванути, али све је бнло још мрачно, мрачно, мрачно. Колико ли то може бити сахати? запитах се у себи, јер ми је изгледало да идем већ читав век. Ноге ми дрхте, тешко дишем, а осећам ужасну глад. Одлучих се да звоним на прва врата, која видим, Лритиснух на бакарно звоно; оно одјекну по звучним сводовима, а ја не добих одговора. Звонио сам још једанпут, али опет ништа. Обузима ме некн страх. Отрчах до оближње куће, звонио сам двадесет пута устопце, алн не добих одговора. Ид.ући тако даље, вукао сам халке на вратима, и прптискивао звонце, алп ми је било узалуд чекати пред вратима тврдоглаво затвореним. Наједанпут опазих да сам стигао на пијацу. Она је била пуста, без вике, без људи; била је празна, непомична, остављена, мртва. Обузе ме некакав ужасан страх! Шта се ово дешава, ох Боже мој? Наставих пут, једнако питајући се у себп: „Колико ли је то сахати?“ Има ли кога, ко би ми то могао рећи? Нн на црквама, ни на споменицима сатови још не избијају. Помислих да отворпм ноклонац мога часовнпка; и да по пипању сказаљке познам колико је сахати. Пзвадих часовник. Он не куца више стао је. Све је мирно. У вароши се не осећа ни иоветарац; изгледа да ваздух стоји. Не чује се више ни топот фијакера, ништа! ништа! нншта! Стигао сам на кеј; а јак јутарњи ваздух шибао је моје лице. Да ли Сена још тече? запптах се. То сам хтео да дознам, и сиђох низ степенице кеја. Када сам сишао нисам чуо да се окреће матица под сводовима моста; нзгледало ми је да Сена стојп. Замочих руку у воду н уверих се да не стоји већ тече. Ох! ала је хладна, хладна, хладна, готово нресушена

с.чрзнута мртва. Осетпх да немам снаге уснети се уз степенпце, и да ћу овде умрети од гладн — од умора — од хладноће.