Дело

158 Д Е Л 0 је- унесрећила љубав? Не знам; уосталом, шта ме се тиче. Ништа мн није било тако смешно и гнусно као име „тетка Роза“. Узео сам свећу, да промотрим њено оштро лице, које је било у оквиру старога кова од златног дрвета; затим, пошто сам вндеодајој је лице непријатно и несимпатично, узео сам да посматрам собни намештај, који је био врло стар, јер се датирао још из времена Луја XVI и Директорства. Ниједна столица, нпједна завеса, није од тог времена унета у ову собу, која је мирисала на успомену, на фини мирис, на мирис дрва, на мирис тканине и столица, на тапете; и ту се живело, љубило и паштило. Легао сам у постељу, али нисам могао заспати. После једнога сата устао сам и решио се да иишем писма. Отворих књигу у којој су обрасци за писање писама у намери да бих нашао писаћи прибор, али не нађох ништа, до једну стару држаљу, која је била готово сва изедена. Таман хтедох да оставим књигу, кад опазих у соби једну светлу тачку. То беше као нека жута глава која је светлуцала у углу собе. Додирнух је прстом и учини ми се да се креће. Стегнем је међу нокте и повучем је колико сам могао; она се креће, али врло полако. То беше велика златна чиода, која је била закуцана у једну даску. Зашто ли је ово? Мислио сам прво да је она служила као средство, да се пронађе каква тајна. Тражио сам по соби дуго. Тек после два сата трагања, нашао сам једну рупу, у коју завучем чиоду. Једна дашчица пскочи и ја видех два свежња писама, већ пожутела, везана нлавом врпцом. Ја сам их све прочитао, али ћу вам овде само два саопштити: „Ви хоћете, дакле, да вам вратим ваша писма, моја драга нрпјатељице; ево их, али знајте, то ми задаје бол. Чега се илашите ? Мислите лн да ћу пх изгубити? Не, нећу пз изгубитп, она су под кључем. Та ко ће их украсти? Ја их чувам, јер су ми она врло драга. Да, то ми задаје ужасну муку. Ја сам се гштао: да ли осећам у дну свога срца какву тугу? Не, не осећам никакву тугу зато што сте ме волели, већ зато, што сте пзложили ту живу љубав на хартију, у часу када се не поверавате мепн, већ перу које у руци држнте. Када се волимо, треба да смо поверљивп, да смо нежни у говору и нпсању и што кажемо то п да папишемо. Речп лете; слатке речи које нам причињава музика пежност, ншчиле одмах, чим буду нзговорене; оне само остају у памћењу п мп их не можемо нн видети, ни