Дело

162 Д Е Л 0 Световн можда ће нови кроз нове истоке да газе, II ти ћеш им рећи „Збогом“ у последњем заласку твоме. Ко оро ти си, диван што на уранку чилом Пође, куд уздање снажно смерове силне пружа, Ал самртном згођен стрелом са ломним маше крилом Ка окрвављеној земљи и преко помрлих ружа. Падај, клони се ноћи под дахом студи и таме, 0 зимско сунце! хитај да дође дану крај. У тамној ти жудњи овој најдраже ти си за ме, Душу мп дубоко чара твој тихи, уморни сјај. Свет. СтеФановић