Дело

186 Д Е Л 0 човеку у чијем је наручју зацело осетила тренутно и грубо задовољство: „Шта хоћете ви од мене?“ Дуго је премишљала, и, не налазећи другога могућнога решења, она се на то одлучн. Отићиће храбро сутра њему, одмах ће му показати шта жели, шта захтева од њега. Ни једна реч, нн један наговештај, ни један поглед не треба да је подсете на претрпљену срамоту. Пошто је доста поднео, јер је и њему тешко, и он ће зацело потегнути свој део, као поштен и добро васпитан човек, он ће бити у будуће онакав као што је дотле бно. Чим је донела ту нову одлуку, она рече кочијашу где станује п врати се дома смрвљена, са једином жељом да легне, да не види никога, да засни, да заборави. Пошто је закључала своју собу, прући се на своју столицу за љуљање н остаде тако до ручка, обамрла, не хотећи да се бави умом овом мишљу пуном опасности. Зачуђена што је тако мнрна, она се сиђе у одређени час и дочека свога мужа непомућена лица. Он уђе носећи у наручју њихову кћер; она се здрави са њиме без н трунке страха, и пољуби дете. Г. де Гијероа је упита шта је радила. Она му равнодушно одговори да је била код сликара као и увек. — Је ли лепа слика? рече он. — Ванредно успева. Затим је он говорио о својим пословима, које је радо иричао уз јело, о седннци Скупштине, о претресу законскога предлога противу вештачкога грађења намирница. Љутило је ово ћаскање, које је обично лако иодносила, нагонило је да нажљивије иосматра овога обичнога и говорљивога човека кога су такве стварн занимале; ну она се осмехивала слушајући га, одговарала је љупко, милије но обично, не мргодећи се на ове обичности. Гледајући га мислила је: „Пзневерила сам га! Он ми је муж, а ја сам га изневерила. Ала је то чудно? II нема ничега што би то избрнсало! Зажмурила сам! Пристала сам за неколико секунада, само за неколико секунада, да ме пољуби тај човек, и више нисам поштена жена. Неколико секунада у моме животу, неколико секунада који се не могу уништпти, учннплп су ово дело које се не може поиравптн, тако озбнљно, тако ненадно, злочин, најсрамнији