Дело

216 Д Е Л 0 — Па оно — усуди се нисац да настави — кад би ви били задовољни да на једној књизн зарадите двеста и трпста дпнара и могло би.... — Камо, камо је та књига! — скочи угледни књижар-издавач иза тезге и тресну писаљком о сто — камо је књига на којој би зарадпо двеста пара па би био срећан и задовољан. Друго је то, господпне мој, да сам ја у Енглеској на пример, где се једна књига може растурити рецимо у сто хиљада егземплара — Да, али у Енглеској.... — заусти опет писац. — Шта у Енглеској ? Кажите молим вас, шта у Енглеској? — Па то знате, тамо ви неби могли отворити књижару са хиљаду динара капитала. — То је друга ствар. Овде није реч о капиталу него о књизи. Одите, одите молим вас погледајте само шта имам на тавану. Ту има господине календара од неколико година на овамо и то пет шест хиљада егземплара, па онда разних романа и то каквих још! Издам их у првом издању у десет хиљада егземплара, разграби се и гута се читајући. Тада ја помислим; но, кад је тако добро прошло, да издам ја још једно издање у пет хиљада егземплара. П шта мислите

продам само три хпљиде а две, разумите, две пуне хиљаде егземплара ено ми и сад леже на тавану. Пеће свет, неће свет да купује српску књигу. Дошло ми је да узмем кључеве од радње, да их однесем у трговачки суд, да им бацшч тамо кључеве и да им кажем: Ево вам на, нека се сама држава од сад брине за напредак српске књнжевности, ја више не могу просто не могу. II ту угледни књижар-пздавач седе понова на столицу, осећајућп се чисто уморан од тежине мисли изказане у последњој реченици. — Дакле ви иеби могли примити ствар у издање? — прекннуће опет писац. — Коју ствар? ишчуђава се књижар. — Па тај роман који ћу писати. — А... који ћете писати... дакле, којн ће тек нисатн. Е, мој господине, — поче књижар-пздавач са свим родитељскн замислите ви самн шта ту треба знати. Прво н нрво: хоћете лн ви нанисати то; друго и друго: кад ћете ви бити готовн; треће и треће: колико ће то штампаних табака нзнети; па онда, драги господине мој, хоће ли се то публици допасти; па онда...