Дело

ОПШТИНСКО ДЕТЕ 215 ннклованих табакеро, 4 туцета лепеза; 1 туце рамова; 500 комада анзихтс-карата п 10 комада календара, и да је он то све распродао али календаре није, па му их враћа. Угледни кљижар-пздавач се љутн: •Ја калепдаре не могу примити, шта ћу ја да радим сад са њима. Ви сте требали да ми пх вратите још октобра прошле године. — Па ви сте ми их тек новембра месеца послали — брани се трговац. — Па што сте нх ког ђавола држали све до нове године? — љути се онет угледни књижар-издавач. — Па дотле сам још увек мнслио да их распродам. —- Е па што их нисте распродали? — пита угледни књнжар-издавач. — Неће, господнне, неће нпко да пх купи, јер вн сте само нзменили напред календарски део а натраг сте додалн неку стару причу, коју сте већ један пут продавалн као причу. — Молим вас, то су наше издавачке стварн — одби књнжар-издавач достојанствено прекор — календар је критика већ оценила, наши су га листовп препоручили н у то питање не можете ви улазити. За што сте тражили календар кад нпсте могли да га распродајете; јер ви оне друге ствари, табакере, лепезе, рамове и анзихтс-карте нисте ни тражили. То сам вам ја само онако послао, јер се моја издавачка радња и не бави тиме, то је само онако узгред, тек колико да муштерија, кад већ уђе код мене у радњу, не мора ићп и по другим радњама

кажем вам, узгред

Код тих речп угледни књижар-издавач нримети да крај стола стоји писац, држећи неко дете за руку. — Шта сте ви ради, молим? — окрете се угледнп књижар пнсцу са онолико љубазности колико је довољно према човеку за којега зна да у дућан ннје дошао да што купи. — Па — поче ннсац скромно — рад сам знате да напишем један роман

— Па да ви не мислите нешто да вам га ја издам?! пресече угледпн књижар-издавач писца усред реченице. — Таман посла! Ево, ево господнне, погледајте сами, увернте се сами како пролазн књига. Ево мн госноднн враћа десет календара.... па каже нздај тн српску књнгу... не пролазн, не пролазн, господине .